Духовност

1. Оче Зоране, који су по вашем мишљењу начини да се Црква укључи у борбу против пада наталитета или „бијеле куге“?

Од својих почетака Црква свједочи и упућује на духовне, непролазне вриједности. Свако ко ослушне глас Цркве Христове чуће ријечи да је живот дар Божији, чиме се и шаље јасна порука. Ствар није у вољи Божијој него у вољи човјековој, односно у датој нам слободи да се опредјелимо за добро или зло. Чињеница да у данашњем времену влада „бијела куга“ свједочи да народ није суштински опредјељен за ријеч Божију, а самим тиме и за Цркву Христову. Данашњи глобалистички трендови су антихришћанског карактера и они су узели маха не само у нашем народу, него, рекло би се, у свим народима.

Улога Цркве и јесте у томе да нагласи ову чињеницу; дужност Цркве јесте да о томе и говори. Када кажем да је то дужност Цркве, онда не мислим само на свештенство, него на цијелу заједницу, на сав вјерни народ који и чини Цркву. Призив сваког члана Цркве јесте да свједочи истину.

Поред свега тога, мишљења сам да и само свештенство личним примјером треба да покаже прави пут, јер ниједна ријеч није упечатљивија од личног примјера, од проживљеног Јеванђеља.

2. Шта би поручили младим људима како да се сачувају од искушења модерног доба?

Модерно доба је под притиском свјетских моћника који форсирају слободу људских права. На ум ми долазе ријечи св. Филарета (Дроздова) који каже да ниједна ријеч у овоме свијету није више злоупотребљена као ријеч слобода. Док се с једне стране даје слобода геј паровима, с друге стране нарушавају се хришћанске моралне вриједности. Под велом слободе женама свих модерних држава дато је право да униште Богом дат живот, а да ствар буде много ироничнија, уништавају животе своје дјеце. Та лажна слобода дозвољава да се говори против свих духовних вриједности, а с друге стране оспорава се глас Цркве. Отуда св. апостол Павле свједочи: „Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује“ (1. Кор. 10, 23).

Црква у Символу вјере исповједа да чекамо живот будућег вијека. Тај живот је непролазан, вјечан, и у њему ће се вредновати само истинске вриједности. То је пут, то је наше животно опредјељење и управо мисао о томе најснажније ограђује човјека од искушења модерног доба.

3. Зашто је важан редован одлазак на Литургију?

Када говоримо о Литургији онда говоримо о евхаристијској заједници, тј. о заједници кроз Св. тајну причешћа. Кроз Литургију, кроз причешће, сва крштена лица постају једна заједница. Од истог Тијела и Крви сви се причешћујемо и сви постајемо обједињени кроз Христа и у Христу. Одлазак на Литургију се јавља круном нашег хришћанског живота, који подразумијева пост, молитву, хришћанске заповјести и врлине. На Светој литургији ми чујемо ријеч Јеванђеља, сагледавамо све важне библијске моменте од пророчких наговјештаја о доласку обећаног Сина Божијег, до Његовог рођења, Његове проповједи, страдања, Васкрсења и Вазнесења. У Светој Литургији постајемо дио Христовог живота, а на послетку и сједињујемо се са самим Христом кроз Свету тајну причешћа. Свето причешће од нас захтијева врлински хришћански живот, једну конкретнију припрему. Светом причешћу требамо приступати са пуно страха Господњег, богобојажљиво, да не изазовемо контраефекат, како се каже у молитви пред Свето причешће: „Да нам не буде на суд или осуду, него на исцјељење душе и тијела“. О тој опасности говорио је и св. апостол Павле: „Јер који недостојно једе и пије (Св. причешће), суд себи једе и пије ... Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1. Кор. 29-30).

4. Како се борити проти емоција страха?

Страх је, чини ми се, својствен сваком човјеку. Код некога је израженији више, код некога мање. Код некога бива таквим духовним недостатком због чега га демони користе као слабост код човјека и намећу му мисли које из страха прелазе у очајање. У тим тернуцима демони се радују. Преданост Богу и љубав према Богу свједоче нашу јаку вјеру у Бога као Оца нашег небеског који нас од свега чува и избавља. Зато апостол божанске љубави св. Јован Богослов учи: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље“ (1. Јн 5, 18). Када животно бреме положимо на Христа, положили смо на њега све наше бриге и све наше страхове. Али важно је знати да Бог из свих невоља избавља праведнике. Уколико очекујемо безрезервну помоћ Божију, потребно је да будемо на путу закона Господњег.

Поред реченог, корисно би било навести мишљење св. Јована Љествичника: „Ко је постао слуга Господњи боји се само свога Господара; а у коме нема страха Божијег, тај се често и своје сијенке Боји ... Бојажљивост је кћерка невјерја ... Охола душа је роб страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од свакога шума, од сваке сијенке“ (Љествица 20).

5. Како знамо да смо на правом путу?

„Захваујем Богу, којему служим од предака у чистој савјести“ (2. Тим. 1, 3)

„Истину говорим у Христу, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом Светим“ (Рм. 9, 1).

Бог је човјеку дао моћно унутарње, духовно средство како би могао да начини исправан суд, а то је савјест човјека. Уколико се двоумимо шта је у животу исправно, довољно је да у миру бића свога размислимо шта би Христос учинио на нашем мјесту. У том тренутку оглашава се ријеч савјести указујући да ли идемо правим путем или не.

Свакако треба се непрестано преиспитивати, стражити над својим бићем, баш онако како препоручује св. ап. Павле: „Испитујте да ли сте у вјери, провјеравајте сами себе“ (2. Кор. 13, 5)

6. Шта је молитва и који је њен значај?

Ако би могли дати одговор на ово питање, онда би најприкладније било рећи: Молитва је духовни разговор човјека са Богом. Молитвом човјек признаје постојање невидљивог свијета. Ми се обраћамо Богу кога невидимо, потврђујући Његово постојање. Молитва произилази из вјере. Искрена молитва је покајног карактера и она омива, чисти душу, доноси мир који превазилази разум. Молитвом осјећамо блискост са нашим Творцем. Молитва је умиљење и радост свих нас који имамо било какве бриге. Молитва је утјеха наша. Молитвом се познајемо као истинита дјеца Божија. Без молитве човјек је духовно мртав, Без молитве не можемо рећи да смо дјеца Божија, дјеца вјере. Када нас обремењују бриге овога свијета, молитвом полажемо своје бреме на плећа Господња, а Он као Отац који љуби чада своја, као најревноснији родитељ носи бреме нашег живота. Без молитве нема очишћења, без молитве нема спасења.

7. Можете ли нам рећи неколико ријечи о значају породице као ћелије друштва у данашњем времену. “

У Новом завјету породица се назива домаћом црквом. Иначе појам црква долази од грчке ријечи еклисиа, што значи сабрање вјерујућих. Такво сабрање треба да буде и у породици, тј. сабрање оних који вјерују у Бога и који се држе закона Божијег. То су фундаменти здраве породице. Нажалост, нормативи модерног доба разарају темеље породице и то кроз све облике јавног живота. Довољно је погледати на навике, изглед и рјечник младог човјека да би се дошло до закључка шта су његови приоритети и циљеви. Поред тога статистика неумољиво показује да као народ одумиремо, што је такође одраз егоизма и маловјерја.

8. Можете ли нам рећи о Богојављенском храму у коме сте старјешина.

Наш храм је релативно недавно саграђен, освештан (2011.г.) и предат на молитвену употербу вјерујућем народу. Међутим, посјета вјерника је расла изненађујућим темпом. Сматрам да је то благослов Божији. Иначе, сваки храм би требало да буде мјесто заједничког сабрања у коме приносимо молитве ка Господу. Моја жеља је да Богојављенски храм буде препознатљив по многим богослужењима. Често бирамо вријеме за служење 40 Литургија; четвртком у продужетку вечерње службе служимо канон царским мученицима Романовим; понедјељком навече служимо акатист св. Нектарију Егинском, чију честицу моштију имамо, а поред недјељних и празничних Литургија, сваке суботе служимо и заупокојену Литургију. У Току Часног и Божићњег поста свакодневно служимо свете Литургије. Највећа мисија Цркве су света богослужења. Није ли то засвједочено у Руској православној цркви, у вријеме богоборног комунизма када Црква није имала право да се оглашава, да проповједа. Света богослужења су била „једино оружје“ да се вјера очува, народ приведе. Данас смо свједоци духовног препорода РПЦ, али и свеопштег народног препорода. Стога, овај примјер нека свима буде поука и позив да своју цркву посјећују у искреном хришћанском молитвеном духу.

С љубављу у Господу!