Абортус није исто што и вађење зуба!

Др Јована Стојковић открива оно о чему многи лекари не говоре.

Сви знамо, и то није тајна, да је наша земља једна од многих земаља у Европи која се бори са негативним природним прираштајем, и знамо да нас је много мање управо захваљујући овој интервенцији која је ушла у медицину видећемо на који начин, ко је заправо то омогућио и са којим циљем. Али последице ове праксе, која је и законски регулисана, се могу видети управо на негативном природном прираштају који у преводу значи – да нас, ако будемо овим темпом наставили да вршимо абортусе, за једно стотинак и нешто година неће ни бити, односно да ћемо као народ нестати. То је оно што су демографи рекли – није никаква нихилистичка идеја, већ просто прост прорачун.

Baby lying down © Antoine Juliette/Oredia

Оно што је Хегел назвао «трагедија морала», може се врло односити на ову праксу која се ево већ 50 година отворено обавља у савременој медицини. То је та противуречна теза између прогреса и понижавања људског достојанства. Ми смо, наводно, константно у прогресу, медицина има разноразна техничка средства којима се многе ствари омогућавају које пре никад нису могле, међутим понижавању људског достојанства никад краја. Играње са људским животом је главна занимација актуелне медицине и о томе смо и говорили у прошлим емисијама кад смо причали о еутаназији и о трансплантацији органа.

Да би овако нешто уопште било могуће да буде прихватљиво било ком људском бићу, томе свему се утирао пут још од времена увођења абортуса, који је увек негде религијски и морално етички био посматран као убиство нерођеног детета. Онда се та констатација покрила разноразним новим терминима, и сада то имамо као једну регуларну интервенцију које се чак у неким круговима схвата као неко цивилизацијско достигнуће а «планирање породице» је нешто у шта се сви гинеколози куну и што је савременој жени постало нормална ствар и нешто сасвим бенигно. Међутим, да ли је то све тако видећемо у наредних 50-ак минута.

Историјски осврт на питање абортуса

Што се тиче историјског осврта, битно је историјски да знамо шта је кад почело да бисмо знали његове корене и духовнекорене а и смисао. Вратићемо се зато уназад неких пар стотина година. У то време видимо једну морално религијску осуду абортуса која је ишла чак до тога да су се намерно изазвани побачаји кажњавали чак и смртном казном у свим земљама Европе током неколико векова. Значи, апсолутно је био јасан став са овом бруталном казном, али то само говори о томе колико је било јако уврежено уверење да абортус заправо јесте убиство нерођеног детета. У последњих 50-ак година можда долази до те либерализације овог појма и до укидања и значајнох слабљења свих ових забрана. У Шведској је рецимо 46. године укинута забрана абортуса, у енглеској 67. Француској 79. у САД 73. Италија, Шпанија и Норвешка су 78. Холандија 81. укинуле казну за почињени абортус.

Још је Хипократ, кога често овде помињемо а кога се не држимо и чију заклетву наводно полажемо када ступамо у медицинску професију, рекао да неће дати ни једној жени песаријум како би побацила. Значи отац медицине је исто имао један конкретан став о овоме, то је био пети век пре Христа. Значи, пре уопште појаве хришћанства и његових вредности чак и овај древни лекар је имао интуитивно сазнање да плод у мајчиној утроби јесте људско биће у комплетном смислу и да је наудити њему нешто неетичко и неморално што лекар никако не би смео да подржава. Међутим било је и либералнијих ставови тако да аристотел рецимо у «Политици» пише да «ако пару који живи у брачној заједници треба да се роди дете преко броја, ваља прибећи вештачком побачају пре него се код плода јаве чула». Он овде даје једно одређење до кад је то дозвољено – пре него што се код плода јаве чула. Тако је он то тада доживљавао и схватао.

У православном смислу нема никакве сумње, и тога се наша црква до дан данас отворено држи за разлику од неких нових биоетичких питања према којима је или резервисана или некако млаког одговора, абортус се увек процењивао као убиство и као велики грех тако да цариградски Сабор 692. године каже: «убио когод одраслог човека или створење на самом почетку његовог постанка, нема никакве разлике». Такође, Василије Велики (IV и V век после Христа) каже: «Оној која намерно уништи плод зачет у утроби својој треба судити за убиство».

Старац Илија: „Абортусе, наравно, треба забранити. Просто забранити и тачка. На нивоу нашег закона“

Из медицинске праксе готово потпуно нестаје абортус у XV, XVI и XVII веку што само указује на то да једна морална oсуда и осуда околине заиста доводи до смањења како свих тако и ове појаве. 1852. се у париској медицинској академији поново покреће питање за увођење абортуса у неку регуларну процедуру и то услед драстичне статистике смртности након царског реза. Пошто је смртност била велика, они су се досетили да је лек за ову смртност заправо да жена уопште не дође до порођаја, односно да абортус буде као неки вид суманутог, али ипак “лечења” ове статистике. Тада су индикације биле рецимо анатомско сужење карлице… Индикације су биле рестриктивне, међутим временом су се индикације стално проширивале и полако су дошле и тзв. социјалне индикације: «немам чиме да храним дете», «немам мужа» итд. То је само један показатељ да у медицини не постоји ствар чије се индикације нису шириле. Значи, данас ће еутаназија бити за једну ствар а за двадесет тридесет година видећемо, ко буде жив, да ће индикације бити врло проширене и да већ наши и унуци неће ништа лоше видети у томе да рецимо бабу или деду еутаназирају, да потпишу пристанак за лишење њиховог живота исто као што ми сада, као неки «савремени» млади људи, сада не видимо ништа лоше у томе да се изврши абортус, тј. немамо никакав осећај да то јесте неки грех и зло дело – тако исто кроз неку генерацију нећете имати осећај ни за еутаназију ни за друге сличне ствари које нам се нуде.

Прво званично озакоњење абортуса је било, веровали или не, у православној земљи – у Русији 1920. године а у Србији 1951. године. Значи, у овим стварима смо на првом месту – кад год треба нешто лоше да се усвоји, а тога смо сведоци и дан-данас, обично од нас негде почне.

Шта каже медицина о абортусу и како се она према овом питању односи?

Никако се не односи, с обзиром да у књизи из медицинске етике немате ни једним словом обрађену ову тему. Значи, за медицинаре, па чак и медицинске етичаре, ова тема не постоји и нема никакве дилеме у њему етичност, што је крајње чудно било и мени кад сам видела и прегледава ову литературу – али просто је тако.

Шта кажу гинеколози о абортусу?

За њих је то једна од најчешће извођених гинеколошких операција – значи они то називају «операцијом» која је регулисана (одмах се наравно бранимо) Законом о поступку прекида трудноће, и може се извршити на захтев трудне жене, а уколико је млађа од 16 година уз пристанак родитеља. По закону је дозвољен прекид трудноће до десете недеље а касније у следећим индикацијама:

Када је мајка угрожена животно
Када је извесно да ће се дете родити са тешким телесним недостацима – е сад та извесност да ће неко бити богаљ или не је врло релативна с обзиром да су постојали случају када су лекари били уверени, рецимо ултразвучним прегледом, да дете неће бити добро, па се после испоставило да је са дететом све у реду – значи опет је то један терен где је могуће да настану и лекарске грешке и погрешне процене
следећа ствар када је дозвољен абортус преко 10 недеља јесте када је до зачећа дошло вршењем кривичног дела, силовања и слично
Такође могуће је да и више трудноће, преко 10. недеље, буду прекинуте и то сасвим легално. Потребно је да конзилијум лекара о томе одлучи (видећемо после какво је заправо мишљење лекара о овоме и колико се они у свом образовању уопште срећу са овом темом која се ни мало не проблематизује, као што смо видели).
И за трудноће преко 20. недеље могућ је абортус. Потребно је да етички одбор, кога чине гинеколог, педијатар, психијатар, интерниста и правник, донесу одлуку, односно одобре жени да изврши абортус у овако врло високој трудноћи. Индикације су (што сам могла и својој пракси односно из искуства да видим) у најмању руку неозбиљне, с обзиром да уколико се покаже да је жена депресивна (шта год то значило, а знамо да свашта нешто значи депресију), уколико је депресивна, уколико је одлучила да ипак не роди дете, уколико је оставио партнер или слично, мође са тим изговором да ће се на пример убити, може јој бити дозвољено да изврши абортус и у високој трудноћи.

Технике абортуса – оно о чему се нерадо прича!

Када говоримо о техникама прекида трудноће, то је оно о чему се мање-више нерадо прича, с обзиром да би то указало на сву бизарност и окрутност овога метода, али ја ћу их управо због тога овде напоменути:

Киретажом зовемо прекид мање трудноће и сад је популарна илити модерна такозвана «аспирациона киретажа» где се заправо плод усисава као усисивачем
Друга ствар је евакуација клештима када је плод старији од 10 односно 12 недеља, где се заправо детету хируршким клештима откидају и ваде делови тела
За неке веће трудноће и за неке аномалије се врши отварање материце а некада и хистеректомија, односно уклањање материце у посебним неким индикацијама
И оно што је најбизарније од свега, мада је све бизарно, је такозвана «интраутерусна инсталација хипертоничних агенаса». Овако звучи да је бог зна каква метода, а уствари овде се жени у стомак убризгава хипертони раствор који доводи до убијања односно до смрти плода налик као да је плод преминуо од дехидратације – то просто траје, то може трајати један дан или два дана где плод у најгорим мукама умире услед инфузије ове течности и на крају се побацује, и слика тога (плода) је узнемиравајућа, тако да се то у принципу мајкама и не показује јер видевши то схватиле би шта су заправо урадиле а видимо да то наша хуманистичка наука не жели. Она жели да на абортус гледамо као на операцију или на вађење зуба

Компликације услед абортуса

Компликације услед ових интервенција такође нису нешто о чему се често прича, а има их. Између осталих то су:

крварење
повреде грлића материце
перфорација материце, кад се материца инструментима пробије
компликације анестезије, с обзиром да је ово интервенција која се обавља у анестезији,
инфекције

То су неке од акутних компликација. Чули смо, и у новинама читали, да се некад деси да жена и не преживи абортус услед ових акутних компликација, али оно што је посебно значајно то су и касне компликације о којима се такође много не прича, али чије плодове ми сада беремо у нашој земљи, с обзиром да је, мени невероватна цифра од 300 000 парова у нашој земљи не може да има децу, да су из неког разлога неплодни. То је крајње забрињавајућа ствар која се између осталог може приписати и абортусима које жене имају нарочито у младим неким годинама, али исто тако, ја бих то врло повезала и са генетски модификованом храном, вакцинама и разним другим стварима. Углавном, чињеница јесте да 300 000 парова у Србији не могу природним путем добити дете.

У касне компликације се убраја управо ова неплодност о којој смо говорили, затим слабост грлића материце, што води компликацијама у неким будућим трудноћама, једна ситуација са постељицом, плацента превија, када је неправилно постављена, што опет компликује неку будућу трудноћу, затим ектопична односно ванматерична трудноћа, али исто тако и карциноми дојке и гениталних органа – то је исто нешто што се често не помиње, мада пише у свим уџбеницима и јасно је да жене нероткиње чешће обољевају од ових карцинома управо због тог хормонског дисбаланса, јер ви тело већ припремљено за трудноћу на неприродан начин лишавате те трудноће и ту наравно долази до бројних компликација и претумбација хормона, што све у неком периоду, нарочито ако се та ситуација понови, води повећаним шансама за добијање карцинома дојке и гениталних органа а знамо да је то нешто што коси жене у Србији и што је доста често.

Такође, битна ствар, подједнако грозоморна, је да се абортирани фетуси, нарочито широм света, користе за сврхе медицинских експеримената, за прављење вакцина (13 врста вакцина се прави од ћелија абортираног фетуса и то се убацује у организам деце и људи и ја не знам како бих то назвала сем савременим канибализмом) и и за прављење козметичких крема, тако да је то један вид индустрије која доноси новац. Сећам се књиге нашег психолога Рајка Ђурђевића који је писао о овој теми, о абортусу као хуманистичкој воденици смрти, да је у Калифорнији негде нађен камион са 17 000 фетуса који су били спремни да буду продати и да буду искоришћени у ове сврхе.

Да би се ово све прихватило, а схватамо да је данас широко прихваћено, морали су нас на неки начин убедити да абортус није убиство, да дете у утроби мајке није живо људско биће већ да је нека грудва ткива, скуп ћелија, крвава маса – управо на исти начин као што говоре рецимо за мождано мртвог човека да то заправо није човек, већ да је то само тело које се одржава у животу и сл.

Које су главне тезе заговорника абортуса?

(јер таквих има у свим временима и такви и јесу довели до тога да се ово чудо широм земаља прогласи легалним, и да се обавља)

Главне тезе су:

да жена има право да располаже својим телом и
негација персоналног статуса плода – плод није човек, то је грудва ткива, крвава маса, скуп ћелија итд.

Ако ову прву тезу размотримо – да је право жене да располаже својим телом, ја се онда питам – шта би са мужем? Како ће се од овога заштитити права мушкарца који једнако учествује у процесу прављења детета? То је опет правно питањње, није из области медицине, али заиста се човек пита – ако жена може да ради шта хоће, која је ту уопште функција мушкарца, каква су његова права? Знамо да су мушкарци у бројним случајевима заиста изузети од својих права и у ситуацијама развода брака где жена може да му не да дете да га готово никад не види, и у мојој околини има људи од по тридесет и више година који никад своје очеве нису видели, не њиховом кривицом… Тако да, то су та права која се женама дају, то је тај феминизам који нас све више удаљава једне од других, али то се није догодило случајно.

Шта ови кажу (заговорници абортуса)? – Кажу да је заправо фетус део жене, да је то део њеног тела и да жена може са тим да ради шта хоће.

Да то није део њеног тела је ствар коју можемо доказати и научним методама, значи није то никаква теолошка индоктринација:

Прво, чак и позитивистичка медицина каже, односно има сазнање, да плод има различите гене од мајчиних. Према томе, не може бити никако део њеног тела с обзиром да сваки организам има свој сет хромозома. Значи дете има различите гене од мајчиних.
Друга ствар – дете може да има, и најчешће има различиту крвну групу од мајчине, тако да оно није никакав део тела мајке.
И трећа ствар је ситуација у трудноћи где не постоји ни једно место где се меша крв мајчина и крв детета. Значи апсолутно се и у том смислу природа побринула да ова два различита организма некако буду одвојена, али ипак спојена преко постељице у смислу да се ту преносе хранљиве материје и кисеоник, што заправо сведочи о томе да је мајци заправо подерена улога да својим телом и својом љубављу храни потпуно новог човека а не никако део свога тела, како хоће да га прозову.

Друга теза је негација персоналног статуса плода, тј. плод није личност. Ево и то можемо да размотримо, да видимо шта кажу традиције, шта су људи о томе писали раније.

Античко источњачка традиција је увек рачунала старост човека од тренутка зачећа.
У античкој западној цивилизацији је било раширено мишљење да живот човеков почиње од рођења, а у римокатоличкој црви од Томе Аквинског је функционисала такозвана Аристотелова концепција оживљавања, да мушкарци оживљавају на 40 дана од зачећа, а жене оживљавају на 80 дана од зачећа. Лекари су сматрали да је плод жив када почне да мрда, а сад, зависно да ли је мајка прворотка, другоротка или већ, покрете плода може осетити у разним фазама, али то је отприлике 12. 13. а некад и 10. недеља, зависно од тога да ли је жена рађала или није.

Међутим актуелна савремена медицина, која нуди многа сазнања, зна да је човек жив тј. да се просто рачуна живим кад има срчану функцију, кад има функцију респирације и кад има мождану активност. Све ово плод стиче врло рано: срчана радња почиње у 4. недељи гестације, ЕЕГ таласи су видљиви у 6. недељи гестације, а формирање дисајног система траје током целе трудноће, али се сматра да је за дисање ван мајчине утробе плод спреман са 20 недеља. Тако да тај плод који се абортира заправо има ове фукције са којима се у савременој медицини сматра да је човек жив ако их поседује.

Кад погледамо са становишта генетике, онда имамо два става: да индивидуа у пуном смислу као непоновљива и недељива целина настаје у току 2. недеље по зачећу, док има генетичара који сматрају да је почетак људског живота управо у тренутку зачећа са идејом да је то моменат стицања потпуног и индивидуалног комплета гена. Значи, све што је потребно за развој човека и као организма и као личности добија се управо у тренутку зачећа и то је разлог због кога сматрају да је човек човек од тренутка зачећа.

Чак и уџбеник гинекологије, који одобрава ову процедуру (абортус) и схвата је као операцију, каже следеће, цитираћу: “Током другог месеца развића ембрион добија све контуре тела човека, а унутрашњи органи су знатно одмакли у развићу. Од 9. до 11. недеље ембрион има све карактеристике људског бића и назива се фетусом. То објашњава уџбеник гинекологије.

Такође једна битна млада научна грана, пренатална психологија, говори управо о осећањима фетуса које он има још у утроби мајчиној. 1971. у Швајцарској је основано Друштво за изучавање пренаталне психологије, и њихова истраживања иду у правцу тога да дете у мајчиној утроби реагује како на звуке, тако на светлост, па чак и на укус и мирис. Њујоршки психолог Ли Салк је, рецимо, детету које плаче пуштао снимак срчаних откуцаја мајке и дешавало се увек и редовно да када дете и преко магнетофонске траке чује откуцаје мајчиног срца, да се умири, па чак и заспи. Такође, салцбуршки психолог Валтер Симон је закључио да речи “мама” и “тата” на свим језицима својим примитивним говорним ритмом заправо подражавају ударе мајчиног срца. Психијатар Роналд Ленг говорио је о моћи ћелија да још пре стварања неуралног ћелијског ткива, које је заправо зачетак стварања нервног система, имају могућност да апсорбују искуства ембриона, тако да тај мали, још неформирани, човек апсолутно осећа мајку и сва збивања у њој и око ње.

Такође, врло конкретним снмањем, ЕЕГ-ом, је доказано да дете од неколико месеци у мајчиној утроби почиње да сања, односно има корелате сањања.

(Порука слушатељке: Боже ужаса! Требало би данашњу емисију пуштати у свим гинеколошким ординацијама. )

Мислим да сте апсолутно у праву. О томе до које мере су лекари генерално “испрани” и до које мере не разумевају шта се овим (абортусом) чини, говорићемо у наставку емисије. Међутим, увек има лекара, како у свету тако и код нас, који у неком тренутку схвате шта је заправо ова итервенција.

У свету је познат др Бернард Натансон, његово размишљање о овоме је кренуло од тренутка када је регистровао померање бебе и њено избегавање инструмената у утроби. Приликом вршења једног абортуса под вођством ултразвука, он је заправо видео бебу која се помера, која покушава да избегне инструменте и која као да испушта крик, тако да је та његова прича и названа “неми крик”. Он је био један од првих лекара који се на овај начин обратио јавности покушавајући да људе доведе до ситуације да схвате шта заправо јесте абортус.

Код нас је др Стојан Адашевић написао и књигу и писао у новинама. То је наш лекар гинеколог који је кроз праксу видео да то што је радио до тада, у ствари представља убиство и који је после у свом дубоком кајању водио кампању и чинио све да људима приближи страхоте разних врста овог чина (абортуса). Тако да је било лекара, и биће их, који размишљају другачије. И ја познајем неке гинекологе који не обављају абортусе.

Дарвинизам – темељ еугенике. Еугеника – друго име за „планирано родитељство“

Међутим, како је уопште у медицинској наукци од Хипократве забране абортуса дошло до његове свакодневне примене – то има своје објашњење и то политичко објашњење. И то није процес који је спонтан, као ни већина процеса у науци. Наука није самостална, то је савим јасно.

Крајем 19. века почиње идеологија дарвинизма, када је Дарвин “открио” такозване законе природе који се укратко могу описати на следећи начин: «моћ даје право», «најспособнији преживљавају» и «неспособни умиру». То је прихваћено на свим универзитетима који су одбацили до тада важећи хришћански поглед на свет и на човека, и почели су да га приступ сматрају застарелим и превазиђеним (не знам како се истина, уопште, може сматрати превазиђеном и застарелом). Ево и на ову тему одговор је један – или је абортуст убиство или није. Не постоји нешто између.

Управо Дарвинова “наука” је била камен темељац еугенике, која је требало да буде, (односно која и данас јесте, пошто је отворено има) “наука о унапређивању наследних основа друштва”.

Знамо да су у Немачкој аријевску расу сматрали вишом расом, у Америци су за вишу расу, опет, сматрали људе англосаксонског порекла и управо сам ове две земље поменула с обзиром да је из те њихове идеологије и кренула цела прича о еугеници, чији је производ, између осталог и абортус (и ове неке нове ствари које видимо да се спремају да нам уведу).

У Америци је такође постојало и “еугеничко друштво” и оно је делило одушевљење пратећи немачки процват еугенике, и отворено сарађивало са немачким еугеничким друштвом, тако да је послало свог члана, др Мери Коп, да проучава немачки експеримент тј. шта они заправо тамо раде. Идеолошко сродство ова два друштва се огледа и у томе што су нацисти дали звање почасног доктора медицинских наука доктору Лотропу Стодарду који је био водећи амерички еугеничар и који се залагао за увођење присилне стерилизације.

После пораза нацизма, када су те њихове еугеничке намере и радње биле врло евидентне и када просто није било лепо да будете подржавалац истих, тај еугенички покрет у Америци, са којим су Немци тесно сарађивали, престао је јавно да објављује своје циљеве, јер то више није било политички коректно, али је променио назив и почео то закулисно да ради и замислите како је почео да се зове: “Планирано родитељство” – нешто што нама делује тако “ин” и тако бенигно, а то у ствари је то био параван за еугенички покрет. Они су кренули са главним тачкама њиховог програма а то је – легализација абортуса и легализација контрацептивних средстава. Значи, исти ови еугеничари просто мењају дрес и крећу са овом пропагандом и са овим њиховим циљевима, који су, на жалост, широм света уз мањи или већи отпор, прихваћени.

У медицинској професији влада еугенички дух

Кад смо код лекара, ово што је поменула слушатељка за гинеколошке ординације… Кад би они ово пуштали (ову емисију), просто не би имали профита. Не заборавимо да се у Србији годишње обави 200 000 абортуса, па видите колико је то новаца. Просто имамо и тај финансијски ефекат, а да не говоримо о грозотама ко што је продаја фетуса у виду сировина и слично.

Међутим, лекари и стручњаци су кроз своје образовање прожети тим позитивистичким, материјалистичким духом и ми их некако доживљавамо као добронамерне човекољубиве професионалце. Већина њих је, надам се таква. Ипак, значајни део лекара, нарочито онај који води науку, по мојој слободној процени је духовно дегенерисан. Њима влада еугенички дух, били они свесни тога или не.

Скоро у разговору са једном доценткињом, истакнутом научном радницом на нашем факултету (која је помињала мој активизам поводом вакцина и који, наравно, није одобравала) – она је тезу да вакцине изазивају нека значајна оштећења код деце прокоментарисала: Па добро, нека најјачи опстану, нека слабији том еволуционистичком селекцијом отпадну. Апсолутно није имала никакав проблем са тим. Тај соц-дарвинизам је теза коју је она отворено заступала преда мном и можете мислити каолико ће добробити донети човечанству та наука коју она, и људи попут ње, спроводе.То је ствар којом су људи буквално заражени, најчешће људи у науци. То натуралистичко размишљање и тај сциентизам је нешто што није применљиво на људски свет, међутим ови људи који воде науку уопште немају тај увид, те стога им ове ствари нису стране и лако их допуштају.

Однос медицинских професионалаца према абортусу

Када говоримо о медицинским професионалцима и о њиховом односу према овим стварима, једно истраживање у Америци о “тестаменту за живота” (како они то зову), односно одобрењу које човек даје да га сутра ако му се нешто деси његова родбина искључи са апарата, односно да на тај начин изазове његову смрт.

Америчко медицинско удружење је спровело анкету и дошло до следећих резултата: 65% лекара и сестара је подржавало овај став, 18% је већ било потписало за себе «тестамент живота», 31% је желело да потпише, 13% нису били сигурни, 12% је било неодлучних, само је 9% имало негативан став а само је једна једина особа рекла да би у свим тренуцима и увек одбила да то потпише. То само говори, на америчком примеру, а ни код нас није нешто много боље, да је тај дух еугенички свуда дубоко урезан у научничку мисао.

Ево још једне конкретне ситуације: национални правни центар у Америци је поднео тужбу против државне болнице у Оклахоми због тога што су обавили истраживање, и то изнели у одређеним часописима, у коме су од 77. до 82. године бебе са неким урођеним неуролошким поремећајима делили у две групе. Од 69 беба, 36 беба је примило сву активну терапију која је била могућа, а 26 је примило такозвану «потпорну терапију». Значи, ова прва група је примила сву терапију и хируршку интервенцију која је била потребна, а ова друга група је, уз неку такозвану «потпорну терапију», пуштена се да се са тим бебама деси шта је неминовно. У тој другој групи у року од 6 месеци све су бебе преминуле, а у првој све су биле спашене. Етички моменат те ситуације је заиста страшан. Они су то чак објавили у часопису, а начин на који су одређивали која ће беба бити у којој групи мене неодољиво подсећа на СС официре који су за време другог светског рата и логора гледали ко је јачи, па њега стављали на рад, а слабије остављали без хране и воде да тако скончају.

Та «научна формула» је гласила:

Пазите како се људско биће прерачунава: Ql је био тзв. квалитет живота, Ne су биле физичке и интелектуалне способности, H – удео породице, колико би породица могла да припомогне у том поремећају, а S – удео друштва. И сада, ако у тој њиховој једначини не прођете добро, ви просто будете сврстани у ову другу групу, а видимо да су све бебе из те друге групе умрле. Значи то су радили лекари, то се радило у државној болници и никакав етички проблем са овим нису имали.

Када говоримо о «планираном родитељству», о тој еугеничкој организацији која је само променила име, на једном њиховом састанку или семинару они су предложили да се труднице обавештавају о «опасностима које носи трудноћа», и кажу да строго са медицинске тачке гледишта свака трудноћа треба да буде прекинута!

То осећамо и видимо, нарочито ми жене, да се једна огромна фама данас ствара око трудноће, да се то просто третира као болест која је смртоносна и неизлечива и да би свака жена кад бисте јој рекли: „ево породи се ван болнице“, упала у невиђену хистерију, јер жене мисле да њих порађају лекари, да то није физиолошки и природан процес.

У 95% случајева кажу да се порођај може обавити природним путем, без икакве интервенције. И сад, уместо да болница буде једна потпорна институција и да има једну потпорну функцију да ако, не дај Боже, нешто крене по злу, лекари буду ту, што им је и посао, ми правимо од тога једну индустрију порађања и стално се интервенише у том процесу порођаја, све је неприродно, све је вештачки, интервенције су бројне и оне на крају крајева носе и бројне компликације, почев од тога да жена лежи на леђима а да не поштује закон гравитације и начин на који се и животиње порађају, а то је у дригом положају или четвороношке или чучећи. Ово сад кад кажете људима и младој жени, она вас гледа бело – толико смо се удаљили од сваке врсте елементарне здраве логике да је јако тешко да се брзо повратимо. А врло смо стимулисани од стране медицинске струке да просто ништа не може да се деси без њих, и да ми кад се породимо треба да будемо захвални доктору а по могућности и да му дамо паре за то. Значи, једна ситуација која се обављала у време наших баба и у шталама, и у селима – једноставно жена оде сама да се породи а онда се врати и скува ручак.

Толико смо се патологизовали у сваком смислу, а у овом нарочито. Али то и јесте план «планираног родитељства» – да вам објасни да је бити трудан нешто страшно и опасно, а да је абортус једна цивилизацијска тековина, па сам пре пар месеци у неким новинама видела да се сад смишља начин «хуманог» прекида трудноће – да жена може мирно, у кући, удобно да попије таблету и да се абортус обави.

Ginekolog-lekar-abortus-pregled-levovi-pilule-620x350

Ко шта ради, они само олакшавају разноразне начине убистава људи, што рођених што нерођених. И то се зове «хуманизам». Значи тај хуманизам је једна страшна ствар која је заменила хришћански морал, етику и посматрање света. Хуманизам је просто један заклон за све ове еугеничке радње. Али то просечном данашњем човеку, који се удаљио од свега, звучи заиста хумано и он не види ништа спорно у тим стварима.

Однос религије према абортусу

О религијској страни абортуса мислим да је излишно причати, али ево поменућемо да само Свето Писмо сведочи о томе, конкретно делови о томе су рецимо речи Јова који, имајући на уму свој живот, каже: «У ноћи у којој рекоше заче се човек…». Значи не ноћи у којој се родих, или после три месеца, него «у ноћи у којој рекоше заче се човек» – дакле човек настаје у тренутку зачећа.

Такође у Књизи Изласка се каже: «Онај ко удари трудну жену па она због тога побаци, плаћа казну» – овде опет видимо казну.

Наравно и кад Архангел Гаврило Дјеви Марији каже: «Радуј се Благодатна, Господ је с тобом, благословена си ти међу женама…» – то није рекао кад се породила Дјева Марија, већ кад је зачела, кад је остала трудна.

Такође, при сусрету Марије и Јелисаветем каже се: «заигра дјете у утоби њезиној» – значи апсолутно једно сведочанство да је жив човек – жив човек од тренутка зачећа.

И наравно: «од утробе матере моје Ти си Бог мој».

На ових неколико места се јасно сведочи да људско биће, које има своју вечну природу, управо настаје од тренутка зачећа и да у мајчином стомаку то јесте једно цело целцато људско биће.

Натуралистички приступ

Такође, волимо да посматрамо некад и у натуралистичком смислу – за оне који не верују и за које Библија није ниакакав ауторитет. У животињском свету не постоји појава као што је абортус. То нигде нећете видети код животиња да животиња то извршава, чак је негде у Америци, колико сам читала, кажњиво да убијете нерођено младунче јелена – тада плаћате казну, али зато можете да сопствено дете без проблема убијете и да се то зове «прекид трудноће».

То је иста ствар као и са вакцинама, када су док се изгласавао закон о вакцинама забранили вакцинисање свиња. Али, вакцинисати дете је у реду.

Црна статистика

Што се тиче црне статистике… У Србији се годишње изврши од 150 000 до 200 000 абортуса, што значи да смо за 10 година изгубили један Београд! Удата жена у Србији рађа 1,4 детета, док је за просту репродукцију потребно 2,2.

70% жена које абортирају представљају удате жене, а потом следе жене у дугим везама. Такође, неки подаци говоре да на 1 рађање дође 3 абортуса, а неки подаци кажу чак и до 25 (то су неки подаци који варирају).

Још један интересантан податак до кога сам дошла је да је од 1900. године па наовамо до 21. века Албанаца више за 700%. Тако да немојмо се чудити шта нам се дешава – то је проста математика, када неког има 700% више и када се тај тренд наставља (мада све мање, што више прихватају ову америчку културу). Јасно је да некога има бројчано више и да ми ту немамо много шанси, сем да се узмемо у памет и рађамо децу, да не радимо ово што радимо, да учимо из искуства како наше цркве, тако и једни од других, да абортус јесте једно зло које жени осим физичког, наноси и невиђени душевни бол.

У мојој пракси сам виђала жене које су имале од депресивне реакције, па до психотичне декомпензације, након тзв. прекида трудноће.

Међутим, лекари то уопште не препознају као етиолошки фактор, а тако је евидентно да је једно са другим заиста повезано.

Да се чешће о овоме прича, да чешће имамо неке пригодне филмове, да само видимо својим очима шта је то абортус и на шта то личи, било би нам јасно… Међутим, то се замагљује од нас, користе се неке поштапалице, неки новоговор. То видимо и на тему трансплантације и на тему еутаназије.

Сведоци смо и савременици једног редефинисања смрти, исто као што се и пре 50 година догодило у вези са абортусом.

Интернет радио: Снага Народа, Емисија „Има ли нам лека“
Аутор и водитељ: Др Јована Стојковић
Транскрипт – СРБски ФБРепортер

ИЗВОР: http://drjovanastojkoviczivimzasrbiju.blogspot.com/