Наука

Преиспитујете ли некад зашто поједине људе и њихове поступке сматрате лошим или добрим? Пре него што осудите нечије дело и/или човека, упитате ли се да ли сте у праву, на основу чега доносите такву одлуку, који је контекст читаве ситуације или да ли је контекст битан?

Надамо се да је ваш одговор потврдан, јер то говори у прилог томе да не узимате ствари здраво за готово и да вама није лако манипулисати.

Да ли то има везе са интелигенцијом? Мм, да, како са овом класичном коју популарно зовемо памет, тако и са оном емоционалном, за коју само истински заљубљеници у психологију знају стварно шта је. Е сад, пошто свако воли да је паметан, размотримо какво би то било морално расуђивање на основу развијене свести и памети.

Прво је Жан Пијаже, чувени швајцарски психолог 20. века који се бавио развојем мишљења, говорио о разлици између хетерономне и аутономне моралности човека. Ова прва, хетерономна, карактеристична је за децу која представу доброг и лошег усвајају од родитеља и средине у којој живе. Нема ту разматрања и преиспитивања, правила су јасна: зна се ко је “добар”, а ко се осуђује и због чега. Деца у основој школи умеју да буду и те како сурова према вршњацима која не потпадају под њихов морални код (односно морални код њихових родитеља).

Аутономна моралност се јавља у адолесценцији, уз развој апстрактног мишљења, то јест, квалитативно унапређене интелектуалне способности која у детињству није постоји. По чему је она аутономна? Па као и свака аутономија, заснива се на сопственом, у неким аспектима независном систему вредности, разматрању шта је и зашто добро или лоше и када. Не важе иста правила увек и у свим ситуацијама, већ се узимају у обзир контекст и шира перспектива.

Међутим, не развија се апстрактно мишљење синхронизовано код свих чланова једне узрасне групе, већ постоје значајне разлике у времену досезања, па чак и у погледу могућности досезања апстрактног мишљења. Какву то тек збрку прави у моралном расуђивању међу адолесцентима, добро зна онај који са њима има било каква посла, а нарочито васпитна. Разматрање понашања књижевних ликова или ликова из филмова показало се као моћан начин да се процени на ком стадијуму моралног расуђивања се налазе адолесценти, као и да се подстакне измештање из једне, “зацементиране” тачке гледишта. Зато је важно читање књига и гледање филмова, а још више критичко разматрање понашања различитих ликова у њима.

“Сторителинг” је користио и сам Пијаже у својим истраживањима развоја мишљења код деце, а исти метод користио је и Лоренс Колберг који је још дубље разрадио Пијажеове идеје о развоју морала. Чувена је „Хајнцова дилема”, једна од бројних дилема којом је Колберг провоцирао морално расуђивање код деце. Лоренс Колберг био је Северноамериканац, што је значајно за разумевање његовог културолошког полазишта када је морални систем вредности у питању, а што су касније разматрали његови критичари.

Замислимо следећу ситуацију: У једној европској земљи, млада жена је оболела од специфичне врсте рака. За ту болест дуго није било лека и тек скоро је пронађен од стране једног истраживача. Доктор је посаветовао Хајнца да би тај лек могао спасити живот његовој супрузи. Међутим, Хајнц није имао довољно новца да га купи, јер је проналазач наплаћивао много више него што Хајнц може да заради. Хајнц је успео да прикупи само пола суме која је потребна за куповину лека, чак и кад је у помоћ позвао све своје пријатеље, родбину и познанике. Тада је покушао да замоли проналазача да му спусти цену лека или да је подели на рате, па да остатак новца уплати накнадно. Хајнц је објаснио проналазачу да му очајнички треба лек за супругу која умире. Међутим, проналазач га је одбио уз објашњење да жели да наплати своје заслуге за рад и проналазак ретког лека. Очајни Хајнц је, потом, провалио у кућу проналазача током ноћи и украо лек.

Након ове приче Колберг би питао своје испитанике (децу различитог узраста) питања која су их наводила на то да процене различите аспекте ове ситуације. На пример:

Да ли је Хајнц требало да украде лек?
Када би особа која умире била странац за Хајнца, да ли би то нешто променило?
Да ли полиција треба да ухапси проналазача због убитства, када би Хајнцова жена умрла? и томе слично.
Оно што је Колберга нарочито занимало није била груба процена да ли је Хајнцов поступак добар или лош, већ су га занимали разлози које су деца наводила за своју одлуку. Колбергов узорак чинили су дечаци узраста између 10 и 16 година, од којих је већина поново испитивана на сваке три године у наредних 20 година. У иницијалној фази истраживања, Колберг им је давао по десет моралних дилема за разматрање. Разлози које су дечаци наводили за процену поступака као исправних или лоших мењала су се са узрастом. Другим речима, старија деца давала су другачије одговоре од млађих. На тај начин, Колберг је дошао до три фазе моралног расуђивања, од којих свака има по два стадијума. Морално расуђивање развија се увек истим редоследом, али не достижу сви највише стадијуме.

Фазе моралног развоја по Колбергу:
Предконвенционална моралност
Узраст: до 9. до 10. године

Стадијум 1: Оријентација на казну и послушност
Дете је послушно због страха од казне. Ако је неко кажњен, онда је сигурно згрешио. Важна је штета, а не намера.
Стадијум 2: Инструментална моралност
Дете је послушно да би било награђено. Постоји свест о различитим гледиштима на ствари. Исправно је оно што је фер, једнака размена,

„Око за око, зуб за зуб“. Дете је свесно сопствених интереса и тежи да их задовољи.
Конвенционална моралност
Узраст: Адолесценти (и већина одраслих)

Стадијум 3: Социјално пожељно понашање
Важно је бити прихваћен. Избегава се неодобравање од стране околине и особа се зато комформира.

Стадијум 4: Моралност друштвеног система
Исправно је све оно што доприноси друштву или групи. Испуњавају се друштвене дужности и подржава ред у друштву. Савест је ограничена захтевима друштвених ауторитета.
Постконвенционална моралност
Узраст: Након 16 године.

Само 10-15 % људи досеже овај ниво!
Стадијум 5: Опште добро и људска права
Вредности су релативне и нису универзално применљиве. Исправно је оно што представља највећу добробит за највећи број људи. Индивидуалне вредности се усаглашавају са општим добром.
Стадијум 6: Универзални етички принципи
Поштовање етичких начела које је појединац лично изабрао, која су његова универзална начела правде: једнакост људских права и поштовање достојанства људских бића као појединачних особа. “Живи и пусти друге да живе”.
На Хајнцовом примеру то би изгледало овако (према Фелдман, 2010) :

Предконвенционални ниво

За крађу лека: „Ако не украдеш бићеш крив за женину смрт.“

Против крађе лека: „Не треба да крадеш, јер ћеш бити ухваћен и кажњен.“

Конвенционални ниво

За крађу лека: „Ако не украдеш лек, нећеш никог више моћи да погледаш у очи.“

Против крађе лека:  „Ако украдеш лек, починио си кривично дело. Укаљаћеш име себи и својој породици.“

Постконвенционални ниво

За крађу лека: „Ако не украдеш лек, кривићеш себе читав живот. Боље је да будеш крив пред законом, него пред својом савешћу.“

Против крађе лека: „Ако украдеш лек, нарушио си права друге особе и дао оправдање другима да краду. Не би могао да живиш са последицама свог дела.“

Иако је ова Колбергова теорија доста блиска здравом разуму и усклађена са свакодневним искуством људи, претрпела је доста критике од стране других истраживача који су је проверавали. Оно што се Колбергу највише замера јесте методологија истраживања.

Моралне дилеме пред које је Колберг стављао своје испитанике нису блиске њиховом узрасту и искуству. С обзиром да су његови испитаници били на узрасту између 10 и 16 година, тешко да заиста могу разумети ситуацију у којојој се налазио Хајнц. Ако сте пажљиво читали текст, приметили сте да су испитаници били дечаци, те се резултати не могу генерализовати на оба пола. Истраживачи у области полних разлика нарочито критикују овај аспект Колберговог истраживања. Поједини заступају тезу да је моралност женских особа више емоционално обојена, односно да су жене склоније да продуђују на основу емпатије и/или саосећања, за разлику од мушкараца који су наводно склонији рационалнијем резоновању у моралним дилемама. Хипотетички, то би могло да значи да ће наставница бити склонија да “прогледа кроз прсте” и поклони пролазну оцену ученику, за разлику од наставника који ће имати у виду штету коју неуки ученик може учинити примењујући своје незнање.

Такође, неки тврде да су девојке склоније конвенционалној моралности у стилу “добре девојчице” и касније “добре жене” (стадијум 3), а да су мушкарци склонији конвенционалности у правцу реда и закона (стадијум 4). Међутим, и ово може представљати генерализацију за коју нема упоришта у реалности, те би поново подсетили на важност културолошког контекста у закључивању о нечијем понашању. И када смо већ код културолошког контекста, у неким срединама нису поновљени Колбергови резултати, већ постоје извесна одступања.

И на крају, Колбергове моралне дилеме провоцирају морално расуђивање, али не и понашање. Зато не журимо са закључцима. То што неко зна шта је пожељно морално понашање, не значи да ће се тако и понашати. Свакодневно искуство указује нам на још нешто: морално расуђивање зависи од ситуације у којој просуђујемо о нечијем понашењу. У неким моралним дилемама које је наводио Колберг, исти људи могу расуђивати на највишем стадијуму постконвенционалне моралности, а о некој другој дилеми могу просуђивати на нижем конвенционалном стадијуму. На пример, у Хајнцовој дилеми браниће “хуманост, принцип човечности и једнака права на здравствену заштиту”, али ће осуђивати геј параду са убеђењем да “штети јавном моралу” пропагираном од стране религијске групе или политичке партије.

И не заборавимо утицај искуства који свакако мења резоновање и нас старијих. Оно што нам се чинило исправним у раном одраслом добу, не мора бити исправно и у средњем добу… јер човек се учи док је жив.

Аутор: Станислава Попов

Литература: Feldman, R. (2010). Understanding psychology. New York: mcgraw- Hill
McLeod, S. (2011). Kohlberg. Retrieved April/May, 2016, from http://www.simplypsychology.org/kohlberg.html