ИНТЕРВЈУ, ДР СВЕТОМИР БОЈАНИН: ДЕТЕ МОРА ДА НАС УПИЈА КРОЗ ЖИВОТ
Категорија: НаукаЗа Детињарије, професор Бојанин говори о неким вечитим родитељским темама – о томе шта је суштина васпитања, како бити добар узор своме детету и како постићи да оно учи и ради са радошћу и интересовањем:
Проф. др. Светомир Бојанин је чувени дечји психијатар и један од утемељивача неуропсихологије развојног периода. Аутор је књига “Гордијев чвор младости”, “Под дрветом сазнања добра и зла”, “Школа као болест” и “Тајна школе”. Од оснивања је сарадник Православног пастирско-саветодавног центра у Београду.
Шта је васпитање? Постоји толико “модела” васпитања који нам се нуде, да смо као родитељи често збуњени и забринути да нисмо одабрали прави начин?
Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Велики немачки филозоф Гадамер, који је умро пре неколико месеци, кад су га питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована! То је велика истина и мени врло смета када се дају рецепти за васпитавање. Васпитни процес је у ствари наш живот. Кад нешто шкрипи, кад се не осећамо добро, онда се наравно, можемо саветовати и са стручњацима.
Шта значи посветити се детету? Која је права мера те посвећености – како да знамо да нисмо претерали, и “полегли” по детету, а да га нисмо ни превише занемарили?
Ми кажемо да волимо нашу децу, али то се не показује на начин што ћемо им наметати неке наше рецепте и концепте у васпитању. Кад волимо децу онда се играмо са њима кад су мали. Кад имају 3-4 године, тражимо да нам помогну у кући, да нам додају крпу, да нешто ураде, донесу, однесу. То је једно играње за дете, а за нас је посао. Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде. Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем. Ту негде, до 10-11 године, речи су врло мало присутне у васпитном процесу. Дете гледа шта ми радимо. Гледа како се нешто сагнемо да дохватимо, како седнемо, како се осмехујемо, како кажемо “добар дан” кад дођемо кући или не кажемо. Гледајте како вас имитирају. Видећете многе ствари које вам неће бити пријатне.
Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено!
Ако нам је дете драго и ако га волимо, онда се волимо и с њим играти. Оно нам помаже, то је за њега игра, и то је васпитни процес. Како су дечаци и девојчице старији, тако су и озбиљнија њихова учествовања у прању пода, у великом спремању, у спремању ручка, у животу. Кад имате неког ко стално седи за столом и стално учи или нешто ради, и само помилује децу кад прођу поред њега, неће бити да тај баш васпитава своју децу како би желео.. Кад смо стално ван куће, на послу, на службеном путу, ван видног поља детета, онда га не васпитавамо.
Шта значи “цивилизовати” дете?
Дете мора да уђе у неку цивилизацију – научити како се и кад перу руке, кад су наши породични празници, знати кад се седи за столом или не седи за столом, мора ући у оно што ми јесмо. Не можемо ми дете учити некаквој цивилизацији изван које смо. Јер ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије. А тамо смо ми некада гледали каубојске филмове, где се тачно знало ко је разбојник а ко је добар, кога треба волети, кога не треба волети. А дете воли покрет, воли акцију. Воли правду. Међутим, у нашим тв-серијама које се приказују сваке вечери, не зна се више ко је разбојник а ко није. Ти разбојници су некад врло шармантни, и деца се идентификују са оним кога гледају. Приказивати на пример фудбалске утакмице, па како се туку навијачи! Шта ће нама сад да ми гледамо тај инцидент? Па нек гледа полиција, а не тата са дететом који навија за Звезду, на пример.
“Ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије”
Да ли родитељи данас децу сувише гурају на разне активности, некад и због кривице због тога што пуно раде и мало им се посвећују?
Тога је било увек, и тога имате и тамо где мајке не раде. Битно је да то, што хоћемо да им дамо – дамо са нашим учествовањем и нашим задовољством. Ми да их водимо на тренинге, часове. Ми, као родитељи, имамо неку нашу концепцију како га васпитавати. А када родитељи раде, онда постоји нека бака, постоји неко. А и кад не постоји нико други осим тате и маме, ако тата и мама то време, које проводе са децом – проводе квалитетно, неће бити ни проблема. То значи – ако иду једанпут недељно негде заједно, ако живе у хармоничним односима, ако дете учествује у свему, има своје задатке као и мама и тата… Проблем је ако време са децом не проводе стварно са децом. Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!
Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!
Имао сам једног колегу који се разочарао пуно у себе. Претурајући са ћерком по њеној библиотеци из детињства, прметио је: „Ау, шта си све ти добила за рођендан, а никад ниси ни отворила те књиге!“ „Па и нисам,“ каже она „Кад сам ја добијала од тебе на поклон за рођендан све те књиге, ја сам увек мислила да ћеш ми ти то читати. А ти си увек читао само нешто твоје, ниси мене ни погледао!“ То се тако не ради. Можемо и да замолимо дете да нама нешто прочита: „Мама је уморна, баш бих волела да ми прочиташ“ – наравно, узмите књигу која је детету интересантна.
Говорили сте једном приликом о томе да је деци потребан ауторитет часног и естетског понашања. Шта је естетско понашање?
Свака породица, сваки крај града има своју естетику. То је принцип. Да мама увек буде уредна и чиста. Или да се тачно, таксативно зна шта се очекује од чланова породице. Проблем је, да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, да би они нас имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији? Естетика је узајамно поштовање, да дете од малих ногу васпитавамо да поштује друге. Имате породице где се викенд проводи уз новине и телевизор. А имате и оне где се сваки викенд проводи на неком другом излетишту. Како се понашамо, како изгледамо, томе васпитавамо. Да ли ми перемо зубе, или само захтевамо да дете пере зубе? Да ли ми перемо руке пре и после јела, или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо. Дете већ ту негде, кад крене у школу, а и раније, жели да буде неко, онима који су њему неко. Ако га научимо да буде неко на етички начин, не спрдајући се неком што има велик нос или је дебео, ако подижемо децу да поштују другога и ако виде да ми поштујемо другога, неће бити проблема.
Да ли данас родитељи децу превише штите, забринути због разних опасности о којима се стално говори, и како то утиче на младе?
Имао сам познаника, купио је својој ћерки од 12 година бицикл. Ја сам забринуто запитао, није ли опасно да вози по Београду, ипак је прометно? Он ми је одговорио „Е мој докторе, најопасније је живети.“ Имам утисак да сам од тога нешто научио. Сигурно да треба, кад је дете мало, бранити да дира струју. Нема ту објашњавања – не смеш, и тачка! Како дете постаје паметније и зрелије, тако му више пушташ, више се ослањаш њега, на његову самозаштиту и самоувид. И та забрана онога што дете хоће, а не разуме – нема шта да се објашњава. Брига око деце мора бити активна и ми родитељи морамо да сазревамо са нашим дететом. А ризик преузимамо колико можемо. Ризик да се пређе улица је и за нас одрасле као и за децу. Морамо знати шта дете може, шта можемо да му дозволимо. Са стрепњом, али ипак морамо.
Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!
“Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!”
Како се изборити са проблемима у учењу и вечитом дилемом – треба ли вршити притисак или ће то изазвати још већи отпор?
Ми морамо децу терати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати да деци осладимо учење, да она хоће да уче! Није исто да ли ми дете само “малтретирамо” да учи, или ми с њим заједно учимо. Никада не треба рећи детету: “иди учи, иди ради!” Од нултог дана, па до петнаесте године, морамо да радимо са њим. Па кад дете дође са лошом оценом, да кажемо „Хајде да пробамо то сад да решимо, да видимо како да решимо проблем!“ Како се дете полако индивидуализује у свему, тако ће се индивидуализовати и у раду. Ако смо успели да га мотивишемо, само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Каже се „немој да затиреш стари бунар док зидаш нови”. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо да запустимо оно што смо бар досада имали. С тим што морамо избацити казну из сваког проблема у учењу. Проблем у учењу је озбиљна ствар и ми не можемо тражити од детета да учи, а причати истовремено како је комшија подигао кућу а нема ни школу, нити ради. Кад пред дететом оговарамо другог, или говоримо да школа ништа не вреди данас, онда ми збуњујемо нашу децу.
Разговарала: Јована Папан
Преузето од: detinjarije.com