Сања из Бијељине, мајка је двије кћерке и шест синова. Без даха вас остављају Сања и Зоран, док их слушате и гледате како породица функционише као сатни механизам.
Све хармонично куцка и креће се незаустављиво напријед у преплављујућој хармонији која вас опушта и инспирише. „Ви Петровићи сте љековити!“, једино је што сам им понављала уживајући у разговору.
Довољно је за једну жену рећи да је мајстор каратеа, носилац црног појаса. Неуобичајено је и атрактивно да на борилишта карате турнира изађе „ката тим“ у чијем саставу су три сестре, од који двије идентичне близанке, Сања, Вања и трећа Богданка. Сестре Ранкић неколико година побјеђивале су на свим карате такмичењима, као врхунски тим.
И сама бивша каратисткиња знам да је то спорт који развија вољу, упорност, неустрашивост и спремност да се окушате у ономе у чему би многи видјели ризик и опасност. Но ми који се у божију помоћ уздамо, знамо да је човјеку апсолутно све дато, да су сви успјеси могући, уколико вјерујемо да ће нам Бог дометнути увијек онолико снаге колико нам је потребно да успијемо на свом путу.
Сања је одрасла у бројној породици, као једна од шесторо дјеце својих родитеља. Тата је био задовољан што кћерке освајају бројне медаље у каратеу, ал’ некако је највише желио да донесу дипломе факултета.
У вријеме њеног дјетињства било је мало необично имати петоро браће и сестара. Да ли је то развило борбени такмичарски дух код Сање, али већ као млада поставила је циљ да ће надмашити своју мајку у броју дјеце. „Ја ћу родити седморо.“, говорила је подижући љествицу . „Заврши ти кћери прво факултет, па онда рађај колико хоћеш.“, говорио јој је тата који се уздао у своју дјецу, али у близанке, одликашице, Сању и Вању, некако посебно. Сања је уписала факултет, а дипломирала тек 20 година касније. Звучало би ово као неуспјех да у међувремену није родила осморо дјеце.
Сања је неочекивано окренула редослијед. Сад кад има диплому факултета, осморо дјеце, мужа који подржава све њене планове, струк дјевојке, углед у друштву и само 44 године, онда видимо да је заправо њен поредак ствари био најбољи. На факултет је поново кренула након рођења седмог дјетета.
Упознати породицу Петровић из Бијељине је част. Овај тим од десет људи баци на вас талас инспиришуће енергије, која учини на просто лебдите на неком облаку смирености, хармоније, среће. Боравећи у њиховом друштву човјек не зна да ли да завиди и ли да просто што више упија ту енергију уиграног тима, људи навикнутих на побједе.
Сања је мајка успјешних дјевојака, Ирине (22) и Христине (21), које управо завршавају Музичку академију у Београду. Сања је мајка шесторици предивних дјечака: Владимир (19), Николај (17), Дамјан (14) Максим (12), Василије (9), Павле (4). Владимир је већ студент, а Николај ученик Богословије у Београду.
За многе од нас је необично да чују реченицу: тренутно их је „само“ четворо код куће. Питали би је заједљивци: „Јеси ли то опет у другом стању?“ А чула како други добацују „Трудноћа је њено прво стање.“ Смијала се Сања свјесна моћног дара храбрости којим је искорачила у мајчинство, даље од већине жена. Срушила је и стереотип о томе да вишеструке трудноће нарушавају изглед тијела жене.
Викендима и током распуста Петровићи су заједно. Свјесни су да је самсоновска, гигантска снага њихова у јаким породичним везама. Састајући се и боравећи скупа, изнова се напајају са тог непресушног извора љубави који само здрава заједница може дати.
Сања и Зоран упознали су се случајно, као што се сви млади заправо упознају случајно, на некој сједељци с друштвом. Није овај сусрет доживјела озбиљно када је рекао да похађа Богословију у Книну. Имала је само 16 година и обећавајућу карате каријеру пред собом. Знала је да свештенички позив захтијева огромну дисциплину и одрицање.
Знала је да је одрастао у дому за дјецу без родитељског старања, заједно са сестром и братом. Имао је потпуно неизвјесну будућност, али је знао да је права жена вриједнија од бисерја. Она, кћерка имућних родитеља, дјевојка великог потенцијала, са планом да иде у Београд на студије и настави са напредовањем у каратеу, заједно са сестрама. Она, манекенске грађе и изузетне љепоте зна да су велика дјела пред њом. Тата инсистира на обећању да најперспективнија кћерка настави са школовањем. Наредно љето Зоран је дошао опет на распуст и тада се између њих ствара нека свемирска конекција. До краја његовог школовања, она сваки дан пише писмо и чека. Зоран, као млади богослов, женидбом постаје свештеник. Сања напушта све и одлази с њим у мало разрушено село покрај Дервенте, гдје је потребно покренути повратак расељених.
У разговору са Сањом и Зораном, они ни једном ријечју не говоре да им је било тешко. Ту су добили троје дјеце, живећи с времешним повратницима, у лошим животним условима. Ал’ ко воли, тај и Бога моли, па се они овог времена сјећају као сретног и непоновљивог. Убрзо су добили премјештај у Бијељину, гђе живе и данас, он као старјешина Саборне цркве, а она као студент мастер студија из области педагогије, на Педагошком факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Причају како дневно припремају 30 оброка, само за њих. Веле да је забавно пријатељима да виде њихов шпајз који изгледа као омања продавница прехрамбених производа. Забавно је гледати њих у седмичној набавци хране, све купују на пакете и у великим количинама.
Сваког септембра купе пакет од стотину школских свесака. Кћерке свирају клавир, синови гитаре. Рударски је посао управљање оволиком породицом. Не питам, него замишљам колико је требало обуће, зимске ођеће, школских торби и прибора, екскурзија, сендвича, спортских патика, рођенданских поклона, допуна за мобилне телефоне, итд. Да све буде невјероватније, Зоран има рођеног брата који такође има двије кћерке и шест синова, но то је за неку другу причу.
Многи би питали: „Па од чега живите? Како то све постижете?“ Сједећи с овим људима видите да је заправо једини одговор – живимо од онога у шта се уздамо. И свега нам претиче. Јер заправо, једини прави одговор је: „Љубав увијек покаже пут.“ (Библијски цитат)
Сањине предузетничке способности огледају се у интерној вјештини самоорганизовања, чињеници да маестрално располаже ресурсима, да одлично распоређује и искориштава вријеме. На врху свега, заправо је жеља за остваривањем циља и вјера у себе, те храбар скок из зечије у орловску перспективу, гдје се се страхови претварају у моћне ресурсе.
Да ли у свештеничкој традиционалној породици има мјеста за изградњу феминистичких увјерења? Па итекако да има.
„Све радимо у договору и апсолутном повјерењу. Сама организујем вријеме, финансије, правим планове, напредујем, никад не посустајем… Велика породица је као спортски клуб, као репрезентација. А сваки клуб, да би био успјешан мора имати и тренера и капитена.“
Схватила сам да је заправо тајна њиховог генијалног успјеха у симултаним смјенама на те двије позиције. И љубави која им увијек освјетљава пут.
ИЗВОР: vidovdan.org