Сестра и ја имали смо седам и десет година када је наша мајка по трећи пут остала у другом стању.
Изгледало је да би требало да се радујемо; мама је, међутим, имала слабо срце и лекари су инсистирали на абортусу, пошто би могла умрети на порођају. Мама је на крају пристала, и дан за абортус већ је био одређен. Током ноћи, уснила је веома чудан сан: као да стоји поред неке ограде, и да према њој неко долази на прекрасном коњу. Она је повикала од страха и приљубила се уз ограду. „Не плаши се, мама”, повикао је непознати коњаник. „Каха, јеси ли то ти, сине”, упитала је мајка. „Не, то сам ја, твој Георгије”, одговорио је коњаник. „Ја немам никаквог Георгија”, зачудила се она. „Мамице, то сам ја, твој Георгије”, поновио је незнанац.
Када се пробудила, мама, наравно, више није ни помишљала на абортус.
Од тада је прошло 28 година. Сестра и ја смо отишли у град и тамо основали породице. С мамом је у селу, да би бринуо о њој, остао онај најмлађи – њен Георгије.