Породица

Мама троје малишана отворено је испричала колико јој је било тешко што не може сваком детету да се посвети, као што је то радила са првим. Прочитајте њену причу.

Немогуће је сваком детету посветити потпуну пажњу и знате шта – то је сасвим у реду.

Имам троје деце и некада се деси да за свако од њих пожелим да је једино.

Када је моја најстарија ћерка била мала, свугде сам је водила са собом. Када је мало порасла и научила да иде на ношу, направили смо отиске руку, супруг она и ја. Када је кренула у вртић, добила је уман и савршен одговор на свако питање које је интересовало. Није било ништа важније од потпуног посвећивања пажње Хани.

Стигао је после ње дечак, Ајзак. Са Ханом је све било прелако, па сам претпостављала да ће бити исто. Међутим, када после девојчице дође дечак, не може бити исто никада. Уз то, имао је инфекцију уха, мало је спавао и често плакао.

Ипак, нарочиту везу коју сам желела да створим са њим могла сам док смо се мазили, али то је увек прекидала старија плавушица својим причама, нападима беса или играчкама. Шта се догодило са тим њеним редовним дремкама? Са Ајзаком у породици, Хана ођедном није никад била уморна.

Осећала сам се као да он не добија довољно, а нисам имала времена да му се потпуно посветим, јер је и треће дете дошло на свет.

Бени се родио када је Ајзак имао свега 15 месеци. Нисмо имали превише новца и знала сам да нам је ово последње дете. Имала сам жељу да успорим и да уживам у његовим данима док је беба. Ипак, то уживање није било могуће уз двоје малишана који непрестано желе моју пажњу.

На крају сам почела да одбројавам до његовог тећег рођендана, када више неће прекидати оних сат времена телевизије које сам дозволила старијој деци.

Са Ханом ми се та њена љубомора некада чинила јако слатком. Ајзаково понашање је било тешко, али сам мислила да је то због моје трудноће и умора. Када је Бени дошао, потпуно сам изгубила стрпљење.

Једног дана сам пунила каду са свих троје деце у купатилу. Кренула сам да скидам Ајзака, када је Бени потпуно обучен ускочио у каду.

“Бенџамине”, узвикнула сам, нагло га ухватила за руку и избацила напоље. Почео је да плаче.

“Браво, мама. Тако да се понашаш према једногодишњаку”, изустила је Хана.

Почела сам да се браним како нисам ништа страшно урадила, али није ме слушала. Почела је да грли брата, па им се и Ајзак придружио у тешењу. Осећала сам се као најгора вештица.

Шта ми се то догодило?

Годинама сам осећала кривицу што нисам у стању да пружим нашим синовима једнаку количину пажње коју је добила Хана. Некада размишљам какви би дечаци постали да сам проводила толико времена сама са сваким од њих. Сигурна сам да би било много више књига, уместо плакања, гурања, уједања.

А ипак, упркос хаосу и агресији, чини се да наши дечаци израстају у паметне, љубазне, фине и добре људе. Када бих иначе видела како кришом краду парче јабуке и деле међусобно на ситне комаде, или леже један уз другог како би заједно сисали палац?

Како одрастају, постаје ми много лакше да пронађем време да са сваким од њих будем сама, да се прошетамо, одемо на колаче и играмо се.

Временом сам схватила да то што ме је мучило све време није било до њих, већ до мене.

Испоставило се да, сву ону пажњу коју моји дечаци нису успели да добију од мене, добили су један од другог или од сестре.

Они су постали дивна деца. Не дивна, савршена. А ја сам напокон схватила да је љубав коју сам им пружала и више него довољна.