Породица

У којој мери понашање мајки и очева пред сопственом децом може да утиче на то какве ће они касније имати односе према својим пријатељима и другим људима, открива наша стручна сарадница

Пише: Ирина Радановић, дипл. психолог – РЕБТ психотерапеут

Од самог рођења, на развој детета у великој мери утичу људи који су му најближи, родитељи пре свега, затим браћа или сестре, баке, деке, особе из непосредног окружења, а у нешто старијем узрасту вршњаци, као и друге значајне фигуре које су део његовог живота. Посебну пажњу треба посветити начину на који се родитељи опходе према детету и како приступају задовољавању његових базичних потреба. Неке од оних које су изузетно значајне за дете у сваком узрасту јесу потреба за љубављу, негом, пажњом, за стабилношћу и сигурношћу, разумевањем и прихватањем, потреба за јасним границама, усмеравањем… Уколико дететове базичне потребе нису биле задовољене, то може имати значајан утицај на целокупно његово функционисање у одраслом добу, како на приватном (породичном, партнерском, пријатељском), тако и на образовно-пословном плану.

УЧЕЊЕ ПО МОДЕЛУ

Већ од најранијег доба, значајну улогу за развој деце има и учење по моделу. То подразумева да дете усваја или коригује одређене облике понашања посматрајући и опонашајући особу која му је модел или узор. У раном узрасту доминантни узор је родитељ, односно особа која брине и проводи време са дететом. Управо из тог разлога, често се изненадимо када од свог детета чујемо неку фразу коју препознамо као сопствени гест или облик понашања. То је већ довољан знак за родитеље да постану свесни у којој је мери значајно њихово поступање, не само према детету, већ и према другим особама и стварима у окружењу, јер наши малишани усвајају виђено, имитирају и идентификују се са особама за које су емотивно везани. Ако одраста у окружењу у којем су вика и вређање уобичајене појаве, оно што му се презентује као прихватљив облик понашања, начин излажења накрај са препрекама и проблемима, вероватно ће и дете усвојити тај облик комуницирања. Вика и вређање не би требало да буду саставни део живота било ког детета и ни под којим околностима (наравно, то не укључује ситуације у којима родитељ повиси глас, без вређања, како би спречио дете да повреди себе или другог). Зато је важно да родитељи воде рачуна о томе како се опходе према детету, једно према другом, као и према особама с којима се сусрећу, јер су деца која се развијају врло сензибилна, отворена за нове информације и примећују знатно више него што родитељи мисле да она то могу.

УКЛАПАЊЕ У НОВУ СРЕДИНУ

Свака промена од значаја представља одређени вид стреса, како за одрасле, тако и за децу. Слично важи за позитивне, као и за негативне промене с којима се суочавамо. То, заправо, подразумева да промена захтева ангажовање појединца и прилагођавање новонасталој ситуацији или околностима. Уклапање у нову средину представља изазов за дете и треба га на прави начин представите детету. Дакле, не као нешто страшно са чим дете треба да се бори, већ као изазов који ће му помоћи да се даље развија, оснажује и осамостаљује. Нешто ново, интересантно и инспиративно. Често родитељи своју узнемиреност поводом промена преносе на дете. Зато је важно да они остану смирени и да о променама говоре без драме и катастрофизирања. Уколико примете да се с тиме не сналазе довољно добро, пожељно је да се обрате психологу ради подршке и саветовања. Дете би требало упознати с оним што га чека, отворено одговорити на сва његова питања, разјаснити му недоумице, бити ту за њега и уз њега. Треба му дати подршку, али уједно оставити простор да и само научи да се избори са препрекама на које наилази. На тај начин, кроз искуства која има током одрастања и уз одговарајућу подршку, дете ће се развити у особу која има довољно ресурса да се носи са свим оним што живот представља и јесте.

Извор: Сторy

ПРЕУЗЕТО: www.detinjarije.com