Породица

Родитељима није потребан никакав водич за васпитање детета, већ труд и мало дисциплине. Шта то значи?

Пише: Волфганг Бергман

Смиреност, заједничко решавање проблема

Многи родитељи сматрају да су им деца размажена. Познато је и то да су данашњи родитељи изложени великом стресу. Када је реч о васпитању детета, велики број родитеља осећа се преоптерећено. Некима од њих потребна је помоћ како би се изборили са свакодневним обавезама.

Описаћу вам једну ситуацију. Напољу сија сунце, пресрећне мајке и очеви гурају дечја колица, дечаци и девојчице трче унаоколо, али се брзо враћају својим родитељима, у које имају поверења.

Конфликти не представљају ништа лоше. Они су саставни део породичног живота. Проблематични могу да буду покушаји родитеља да спрече такве конфликте.
Деца су прави тирани. А родитељи су нервозни и немају стрпљења. Међутим, то је само привид: већина породица данас живи у хармонич­нијем односу него раније. Већина родитеља је осећајна и брижна према својој деци. Деца су ипак само деца – некада су груба и нерасполо­жена, а некада немирна.

Наравно, конфликтне ситуације увек постоје! Васпитање деце не може да прође без конфликата. Мама жели једно, мали Јоханес нешто сасвим друго, и тако настаје конфликт. А отац се опет не слаже ни с мај­чиним, ни с дететовим мишљењем. Конфликти не представљају ништа лоше. Они су саставни део породичног живота. Проблематични могу да буду покушаји родитеља да спрече такве конфликте.

Родитељске грешке због којих деца игноришу оно што им говоримо

Међутим, кривицу за лоше васпитање детета не треба да тражимо у родитељима, претераном конзумирању алкохола у адолесценцији, игрању компјутерских игрица и гледању телевизије. Запамтимо следеће: у свакој породици постоји напетост. У скоро свакој породици мајка и отац оптерећени су свакодневним пословним обавезама. Многи родитељи су једноставно исцрпљени. Деца то осећају, а нарочито она најмлађа. Али она свет око себе виде на посебан начин. У дечјем свету све се врти око маме и тате, и тога да деца буду вољена. Деца родитељску исцрпљеност доживљавају као немогућност родитеља да им поклоне пуну пажњу. То је разлог настанка конфликата у породици. Та вечна журба, притисак који нам ствара дуг радни дан. Он негативно утиче на све и одузима деци родитељску љубав. Деца постају немирна и нервозна. На крају зановетају због сваке ситнице и родитељи постају преоптерећени. Сваки дечји психолог свесан је те чињенице.

Та вечна журба, притисак који нам ствара дуг радни дан. Он негативно утиче на све и одузима деци родитељску љубав.

Тада родитељ почиње да наређује: „Постави сто за вечеру!“, и дете га наравно не послуша. Затим изнервирани родитељ повишеним тоном каже детету: „Поспреми више своју собу!“ Међутим, десетогодишњи дечак или десетогодишња девојчица ни не помишљају на то да послушају родитеље. Уздају се у то да ће мама или тата поново заборавити на оно што су рекли. Такво понашање не показује никакву дечју тиранију, нити родитељску слабост. То такође не указује ни на родитељску строгост.

Раније су родитељи могли да се ослоне на помоћ комшија. На селу смо још као дечаци знали да трчимо по ливади без родитељског наџора, а уколико би код куће било тесно, дане смо проводили код комшија или нас је чувала тетка. Нама је свакако било лепо! Код комшија смо нај­више волели да вечерамо. Родитељи су на то, смешећи се, знали да кажу: „Код других је увек све укусније него код сопствене куће.“ Такве комшије, које ће увек да вам притрче у помоћ када је то потребно, више не постоје. Модерна мала породица је најчешће препуштена себи. Свакако да у породици постоје проблеми. Али они нису најважнији.

Како да вас дете послуша из прве?

Важније је нешто сасвим друго: родитељи воле своју децу, и та љубав је за децу најискреније и најдубље осећање које потискује све остало. То је нешто на шта треба да обратимо изузетну пажњу. Брачни парови немају само улогу оца и мајке, већ и мужа и жене. Они морају да имају и свој живот, одвојен од деце, да буду брачни партнери у свим животним успонима и падовима. Ипак, родитељска љубав јесте и остаје основа сваког здравог васпитања.

У овом хладном друштву у којем живимо породица је, упркос свему, остала заједница у којој се негују љубав и блискост, у којој деца осећају сигурност и уче да буду саосећајни људи.
Развојни психолози и неуролози слажу се у следећем: родитељска љубав је основа сваког будућег односа. Деца безусловно воле своје родитеље – и не могу другачије. Глас, израз лица, поглед и изглед мајке и оца урезују се у дечје памћење од првог минута када оно дође на свет. Мама и тата су најважније особе за дете, ту се ништа није променило. У овом хладном друштву у којем живимо породица је, упркос свему, остала заједница у којој се негују љубав и блискост, у којој деца осећају сигурност и уче да буду саосећајни људи.

Међутим, када дете није више тако мало, када са дванаест или три­ наест година ођедном толико порасте да га више не препознајемо, када од нашег малог сунца постане мрзовољан тинејџер, дешава се да понекад посумњамо у дечју љубав. Али не брините због тога. Адолесценти и даље исто воле своје родитеље као када су имали четири године. Само што се сада неизмерно труде да то нико не примети, а нарочито не њихови родитељи. Наиме, адолесцентима су поред пријате­ ља, родитељи најважнији на свету. Такође је познато да деца у својим родитељима, а нарочито у мајкама, виде најважније узоре.

Али све то ометају разни конфликти, стрес и несигурност које осећају многи данашњи родитељи. То утиче на читаву породицу. Родитељима није потребан никакав водич за васпитање детета, већ труд и мало дисциплине. Шта то значи?

Пример:

Мајка жели да иде у куповину, док се трогодишњи Јоханес још игра. Дечак је можда на својој малој фарми управо открио да се овце и пси одлично слажу или је сазнао нешто ново истражујући свет око себе. Мали Јоханес не само да се игра већ кроз свој свет маште схвата шта је стварност. И поносан је на то. Али мама је у журби. Дозива га: „Полази већ једном, идемо у куповину!“

Јоханес не жели да крене, најпре мора да преброји овце – убрзо увиђа да му недостаје једна овца и осећа се одговорним за то! Јоха­ нес затим мора да направи тор за овце и кокошињац, зато што кокошке уопште не подносе псе. На кокошињцу и тору мора да направи кров, јер у међувремену може да падне киша. Јоханес је презаузет.

Монтесори метод: Како да дете буде послушно а остане своје

Као и његова мама. И тако настаје конфликт. Уколико мајка на силу одвоји Јоханеса од игре, мора да се суочи с тим да ће у куповину ићи с мрзовољним и нестрпљивим дететом. То је заиста стресно! Међутим, уколико се повуче и остави га да се игра, сносиће последице. Мајка је прочитала у књизи да родитељ мора да буде упоран.

Од деце можемо да научимо оно што нам не успева у свакодневици: да не журимо! Да буде­мо смирени!
Шта се сада догађа? Долазимо до прве магичне формуле за успешно васпитање детета, а то је смиреност! Не журимо нигде када смо с децом. Сигурно не бисте желе­ ли да вам деца буду размажена или агресивна. Од деце можемо да научимо оно што нам не успева у свакодневици: да не журимо! Да буде­мо смирени! То није увек могуће, али можемо да се потрудимо око тога да не брзамо. Уместо бесмисленог конфликта паметни Јоханес може да научи мајку како да осети радост у свакодневици.

Мајка сада размишља и пита се да ли баш ове секунде мора да иде у куповину или то може да обави и за пола сата. Затим, уместо да грди сина, мирно га посматра из прикрајка. Сада схвата какав чудесан, мали дечји рај је Јоханес изградио. Какав диван призор. У једном тре­нутку поглед јој привлаче овце које се добро слажу са псима, кућице и недовршени кокошињац. Мајка се сећа свог детињства и сличних игара. Ужурбаност није више тако битна.

Јоханес неуморно наставља да се игра, као да не чује шта му мама говори. Да ли би сада требало да помислимо да је он непослу­шан? Деца треба да чују шта им родитељи говоре и да их послушају, али не увек. Деца понекад не обраћају пажњу на речи родитеља, не зато што се инате, већ зато што су често окупирана игром. Ипак, Јоханес је регистровао шта му је мајка рекла. Мајка је одушевљена његовом малом фармом и његовим светом маште, а Јоханес је поносан на себе. Како је само паметан, како је вешто направио кућицу и тор, како је осећајно повезао овце и псе. То је захтеван умни тренинг за једног дечака. Зар да уништимо све то и измамимо дечје сузе – и то само из принципа?

Мајка је много паметнија од тога. И брижна. Могла је другачије да поступи, али није. Пола сата је брзо прошло. Јоханес сада нестрпљиво стоји испред врата. Досадила му је игра. „Мислим да бисмо сада могли да кренемо у куповину.“, рекао је. А мајка? Она радосно маше кажи­ прстом осмехујући се Јоханесу. Сачекај док не завршим! И Јоханес ће сачекати, зато што је малопре научио од мајке шта значи имати обзира према другима. Ипак је научио нешто ново.