Ово питање се првобитно појавило у Quora-i : Како су друштвени медији променили начин на који родитељи одгајају децу? Одговор је дао Koyel Bandyopadhyay , социолог.

Да ли родитељи престају бити родитељи на друштвеним мрежама? Или се просто ради о другачијем приступу у васпитању?

Питања попут ових често леже у средишту расправе о родитељима на друштвеним мрежама. Данашњи родитељи се налазе на раскршћу које са једне стране користи критеријуме периода прије  социјалних мрежа а са друге стране критеријуме доба интезивног коришћења социјалних мрежа – то да ли они обављају своју родитељску улогу „исправно“ се тумачи не само кроз традицоналистичку визуру, већ и кроз призму моралног и етичког. Усред вртлога расправа у којима се родитељи асертивно држе свог става - а људи из другог табора (не-родитељи и родитељи супротних погледа на свијет) питају се шта то иде "по злу" - имамо стварност у којој су животи великог броја дјеце пренијети у јавни простор и експонирани.


Ето рецимо синоћ сам на својој Фејзбук страници видио пост своје пријатељице. Негодовала је због тога што поједини људи форсирају расистичке проблеме и проблеме постовање фотографија дјеце, па се запитала: „Шта они желе? Похвалу?"

Мислио сам да се расправа неће добро завршити, али добро, није се отишло предалеко - пожар је локализован и ватра је угашена.

Кад год чујемо синтагму „друштвене мреже и родитељи“, размишљамо о томе како родитељи објављују постове о својој деци - информације о ономе што су нацртали прошлог викенда, фотографије које показују колико су порасли од прошлог Божића, смијешне ствари које говоре, како перу ауто са вама недељом (уосталом, да ли сте видели ту слику и зашто је нисте „лајковали“?) - Укратко, друштвене мреже изводе родитеље на позорницу, а у центар пажње стављају кикотаву дјечицу, заувијек заробљену у нашем личном дигиталном универзуму.

Али има нешто и изван смијеха - поред доброг, постоји и сива зона.

 


ДОБРА СТРАНА
Дигитално село за одгајање дјетета


Ово фаза почиње од тренутка када неко носи дијете и одлучи да ову вијест подијели преко друштвених мрежа. Од дијељења слика ултразвука бебе до учествовања на форумима за мајке (попут BabyCenter, Natural Mother, итд.). На овај начин људи имају бољи приступ информацијама, а ту је и осјећај заједништва који се ствара путем друштвених мрежа, много више него прије. Штавише, овакве групе нису генерисане на основу неке социјалне присиле или физичке близине, већ се више ради о органском повезивању са људима који Вам се заиста свиђају, који Вас разумију и инспиришу. Да, наши родитељи (од дана прије друштвених мрежа) су били дио неке заједнице, али то је била мала заједница заснована на доступности у физичком простору и времену. А сада је цијели свијет на длану претраживача виртуелних заједница. Уласком у свијет ових виртуелних група, родитељи такође ступају у контакт са заједницама из „стварног живота“. То је активно умрежавање и добитна комбинација за родитеље.

 

ЈЕДИНСТВО У РАЗЛИЧИТОСТИ


У свом докторском истраживању, које се заправо фокусирало на друштвену активност и развој друштвених мрежа, наишао сам на жене различитог етничког порекла и узраста, које су биле чланице одређених група само зато што су биле "мајке". Те мајке су биле из различитих култура и поријекла, и говориле су, не само, о томе како се њихове бебе смију и какве је све забавне ствари њихово дијете рекло, већ су разговарале о различитим стиловима родитељства из сопствене културе. Понекад  ово обезбеђује нове ресурсе за родитеље који су забринути због упорног сисања палца, траже нове стратегије скидања са пелена или размишљају о увођењу квалитетнијих начина за учење. На овим форумима мајке разговарају о врстама хране која се може дати болесном дјетету, шта да раде када је дијете непослушно и зашто су се „time out-ovi“ показали као неуспешни. Мајке разговарају и о томе шта то значи бити "мајка" у некој другој култури.

Све ове разговоре омогућиле су друштвене мреже.
Не ради се више о принципу: „Ово се одувијек овако радило“, већ: „Ево како то раде други људи, па бисмо можда и ми то могли пробати“.

 


ПОТРЕБНО ЈЕ САМО ТРАЖИТИ НА ИСПРАВНОМ МЈЕСТУ

Било да се ради о проблемима са зубима или проблемима са тинејџерима, родитељство у овим случајевима често подразумијева имплементацију дечије психологије. Родитељи желе знати зашто су њихова дјеца учинила нешто - а поред тога што ће их питати, родитељи ће покушати да нађу смисао њихових поступака и уз помоћ различитих информација које су преузете са друштвених мрежа. Што се моје мајке тиче, најдубуље је копала тражећи мој радну свеску из математике како би направила прорачун око тога на ком месту сам позициониран у разреду.

Ето, у таквој култури сам ја одгојен. Међутим, данас је комшија из мог родног града редован корисник различитих форума, чланака из психологије и вијести о родитељству. Друштвене мреже су преузеле улогу претјерано ангажованих баке и деке, дајући Вам савјете тражили Ви то или не.

 

СИВА ЗОНА
Слабе тачке


Родитељство је изазован задатак, посебно у западном свијету где је подршка родитељима занемарљива, осим у финансијском контексту. То је вјероватно и разлог зашто родитељи имају потребу да се укључују у такорећи нарцистички и егзибиционистички феномен попут ““Facebook Motherhood Challenge” у коме то да ли сте номиновани или не може да утиче на нечије самопоштовање и консеквентно изазове забринутост типа: „Да ли сам у нечему погријешила?“ „Да ли сам добар родитељ?“

Мањак самопоуздања је саставни дио сваког новог изазова и сваке непознанице, али у култури каква је култура друштвених мрежа гдје имамо процес једног непрекидног, неумољивог дељења и упоређивања информација - гдје родитељи објављују сваки успјех своје дјеце, честитке које су дјеца направила за дан очева или фотографију свог седмогодишњака насталу на годишњици брака - људи просто објављују све своје интимне тренутке и експонирају слабе тачке, јавно бринући о томе да ли је њихово родитељство "савршено" или "прихватљиво".

Родитељи објављују више ствари на Фејзбуку него људи који немају дјецу.


Данашња дјеца заправо почињу да схватају да ће њихове ручно направљене ствари бити објављене на друштвеним медијима; и једва чекају да чују колико имају „лајкова“. Родитељство постаје такмичење, а дјеца покушавају да испрате амбиције својих родитеља. Ова такмичења су посебно важна за одрасле људе који се, умјесто да добију потврду са радног места или неке из друге заједнице, ослањају само на друштвене мреже како би добили одређена признања за рад који свакодневно обављају као родитељи.

Добијање похвале је јако примамљиво када пролазите кроз тежак период. Међутим, понекад су границе нејасне - да ли су то афирмације или валидације? Зашто су нам оне толико потребене у одгоју дјеце?
Ова проблематика афирмације и надметања такође укљућује и дјецу у коју се пуно улаже и која теже да буду „савршена дјеца“. Егзибиционизам подразумијева монтирану појавност - што, на концу, служи као средство добијања доказа ваљаности.

 


Родитељски надзор


Родитељски надзор може бити опресиван - а ово је израженије данас него у данима прије интернета. Прије интернета и мобилних телефона, дјеци је било лакше да створе персонални простор у односу на заштнички настројене родитеље - родитељи су имали мање шанси за надгледање.
Данас, сва опрема која је потребна родитељима да би уходили своју дјецу је телефон и неке апликације, уз шољу кафе.
Сад, ово није нужно лоша ствар у времену „опаснијем“ од онога раније, у коме данас живимо. Међутим, овај феномен дефинитивно утиче и на то како се дјеца одгајају, утиче и на развој поверења и развој личности код дјеце - њихову поузданост и индивидуалност. Стална могућност да буду у контакту такође квари комуникацију лицем у лице. У времену прије интернета су дјеца имала тачно оређено вријеме изласка и доласка у кућу, које се поклапало са временом дневних оброка током којих су се сретали и раговарали са родитељима, док је сада тај контакт сведен на разговоре који се обаваљају путем мобилинх телефона. Родитељи су постали блажи у давању мало веће слободе дјеци, све док су дјеца сигурна и док им може ући у траг.
С друге стране, ово такође значи да се комуникација лицем у лице смањује, гдје родитељи и дјеца не само да се не могу видети, већ нису у могућности да читају говор тијела једни других - а то је последица комуникације која се одвија путем емоција (стикера).

Не постоји „исправан“ одговор на то да ли је нека друштвена мрежа добра или лоша ствар. Веза друштвених медија и људи је пуна љубави и мржње. Нама одговара да поменуте друштвене мреже осуђујемо када нас чини несретнима - али и да их гласно хвалимо у ситуацијама које нам одговарају.
Овако стоје ствари: Друштвени медији су наша стварност. На нама је да видимо како ту стварност да окренемо у нашу корист - и да елиминишемо горчину која настаје због коришћења друштвених мрежа.

 

 

ИЗВОР: https://qz.com/761953/parents-who-are-obsessed-with-social-media-are-giving-their-kids-an-unhealthy-complex/