Друштво

Описаћу вам моје искуство, моју личну потресну животну причу уско везану за абортус а која је суштински била окидач за оснивање фондације ”За живот”.  Како ми је покојна мајка на самрти испричала, на жалост и ја сам могао бити абортиран јер је постојао притисак средине. (покој јој души, помените је у молитвама, њено име је Гордана). 

Моји тада млади родитељи мама 20, тата 22 године  као досељеници у Загреб 1982 год. почињали су што би се рекло од нуле и живот им је био поприлично тежак у новој средини. Радили су и били подстанари. И баш тада 1982 год. Бог им је послао мене. Међутим, неки људи су мојој тад двадесетогодишњој мајци, умјесто ријечи подршке, савјетовали да абортира и тиме је доводили у дилему, у стање страховања од питања како ће и шта ће?  Јер, можете мислити, није било “право вријеме”. Духовно искусни сигурно знају  како то већ лукави преко невјерујућих и маловјерних ради уносећи страх, сумњу, стање очајања!  Хвала мајци и драгом Богу то се није догодило. Родио сам се 23.02.1983. Пет година касније родио се и мој млађи брат, па 7 година млађа сестра, а онда почиње несрећни  рат,  тако да смо 91 године из Загреба  избјегли у Крупу на Уни а 93 године кад смо успијели замјенити кућу доселили смо  у Бањалуку гдје живимо и данас. Ту се 97год. рађа још једно четврто дијете, моја најмлађа сестра која је рођена захваљујући мојој жестокој реакцији и инсистирању да је мајка роди. Наиме када сам ”случајно” чуо мајку како разговара са  тетком о абортусу , реаговао сам жестоко као из топа говорећи им да је то убиство и да је велика греота и гријех убити дијете у утроби јер је живо  баш као и ми што смо живи, само што ето још није рођено. Рекао сам да би ја желио имати што више браће и сестара и да је то највеће богатство које могу имати, и заиста је тако. Имао сам тад 13 година. Вријеме је пролазило, ми смо одрастали,  родитељи су радили на пијаци, школовали нас  а онда 2014 године мајка упркос  редовним превентивним прегледима , мамографијама , сазнаје да болује од агресивног малигног тумора дојке градуса 4 што значи високу стопу смртности. Ту креће наша заједничка борба за њен живот. У тој мученичкој борби против опаке болести она ми открива да је у периоду рата и послије  у Бањалуци  на  Паприковцу абортирала 4 пута. И да осјећа  у дубини душе да јој је опака болест због тог страшног гријеха дата као ”казна”. И тако она од невјерујуће постаје вјерујућа жена која се искрено и горко каје, исповједа и причешћује се више пута све до дана упокојења 09. септембра 2015. год. А ја заједно са њом већ јако исцрпљен од борбе са болешћу(била је непокретна) у вапијућим молитвама за њено оздрављење, јер сам знао да је Богу све могуће, Богу се обраћам још више и умилније и јасно чујем тихи укрепљујући глас да јој је та болест на спасење по милости Божијој дата да не би пропала њена душа за вјечност, те да је рак болест којом Бог гријехом заробљене душе и на тај начин, преко тешких  болести  чисти од гријеха и узводи на небо. Мени све то, хвала Богу, бива на духовно рођење јер сам до тад био само традиционални православац, без литургијског живота и живе вјере. Данас хвала Богу мој живот је у многоме другачији , испуњен погледом кроз Васкрсење у вјечност …  Јер ако смрти има а Васкрсења нема, онда ништа нема смисла.

Покојној мајци сам на самрти обећао да ћу се њој за љубав и за покој њене душе борити против абортуса подижући свијест о томе колико је то страшан гријех да би што мање људи проживјело страдање  какво смо ми као породица проживјели. Да знају  какве све невоље могу снаћи оне који абортусу приступају као судије које одлучују о животу којег нису удахнули и смрти коју ни сами не могу побједити. Само један живот да буде спашен , велико је дијело пред Богом и све што сам уз помоћ Божију урадио добило би свој смисао и испуњење датог обећања. Дакле ако само ЈЕДАН живот буде спашен а вјерујем да ће бити спашене десетине хиљада невиних живота.  Обећање дато мајци  сам испунио тако што данас постоји фондација ”За живот”. А сам вјероватно не би могао оволико колко је постигнуто  , да ту није било људи којима је на срцу исти проблем  и који су заједно самном својом пожртвованошћу и стручношћу створили фондацију ”За живот” 

Треба да смо свјесни да смо ми сарадници Божији у стварању сваког новог живота. Бог Животодавац који је све премудро створио,   душу (живот) даје тијелу које је исто тако савршено саздао и ту  непоновљиву особеност и посебност сваког створеног  човјека. Сви смо свјесни или би требали бити свјесни  шта бива са тијелом када из њега изађе животодавна душа(наступи смрт) тијело се врати  земљи јер је од земље и  пропадљиво је осим у случају када Бог пројави чудо нераспадљивим моштима што је својствено великим Божијим угодницима и светитељима попут св. Василија Острошког , св. владике Мардарија Ускоковића, св. Стефана Пиперског и многих многих других. А ми, ми смо тако мали и немоћни да ишта добро урадимо без Бога а од нас многомилостиви и дуготрпељиви Бог тако мало тражи , само искрену  љубав и покајање. Прије него било шта урадимо сјетимо се ријечи светог владике Николаја Велимировића, Охридског и Жичког: ”ОНО ШТО ЧИНИМО У ЖИВОТУ, ОДЈЕКУЈЕ У ВЈЕЧНОСТИ! Потрудимо се да наша дјела одјекују у вјечности добром и радошћу. Да они који дођу послије нас имају  добар почетак , да нас благосиљају због наших дјела а не да нас проклињу због рђавих. 

Оснивач и члан УО фондације ”За живот”
Небојша Ступар