Друштво

– Према мојим сазнањима, овакве школе се региструју у складу са класификацијом делатности као фирме предузетници или као удружења грађана, која обављају одређену делатност – каже, за “Новости”, правница Драгана Ћорић из новосадског Удружења “Родитељ”. – Постоји посебна секција у оквиру класификације делатности, која се односи на образовну делатност, назива се Остало образовање (секција 85.5) и обухвата спортско и рекреативно образовање, уметничко образовање, образовање за возаче и остало образовање. Што се контроле тиче, ове школе се контролишу финансијски, путем пореских пријава и праћења токова новца, или путем инспекције рада, када је реч о односима међу запосленима у таквим организацијама. Када је у питању однос према полазницима, примењују се сви општи правни акти који важе за основно, средње и високо образовање у оквиру нашег права.

Истовремено, у Министарству просвете, науке и технолошког развоја кажу нам да овај ресор нема никакве ингеренције и не може да контролише школе глуме, плеса, покрета, салсе…

– Они се не обраћају нашем министарству у смислу давања било какве сагласности за њихов рад. За то су надлежни неки други органи и службе, а не Министарство просвете, науке и технолошког развоја – наводе наши саговорници из Министарства.

Биљана Лајовић, заштитница грађана и специјалиста клиничке психологије, говорећи конкретно о Школи глуме Мирослава Мике Алексића “Ствар срца”, која је у центру скандала, појаснила је да је она регистрована 19. јула 2004. године, као продукцијска кућа, друштво са ограниченом одговорношћу и годинама је радила без акредитације за образовну установу.

Говорећи о томе како ниједно министарство није било надлежно за ову школу и како је годинама Алексић избегавао закон, те школа није заведена као школа глуме у АПР, она је истакла:

– У суштини, нико није надлежан. То је рупа у закону где немају регистрацију за образовну делатност. Неколико пута је то покушавано да се стави у оквир, али никада нисмо успели. Мора да постоји пропис да свако ко се бави образовањем деце мора да буде у образовном систему, а њих нема ту. Зато нико није слао инспекцију у ту школу, то је системско питање и решење и то мора да се уведе.

С друге стране, родитељи у жељи да што више пруже деци, уписују их на више места, како би проверили њихове афинитете и како би се њихови наследници негде “укоренили”.

– Одавно је присутна та потреба да родитељи пруже деци што више ваннаставих активности – каже за Новости школски психолог Бранка Тишма. – Не постоји никакав увид у рад тих школа, али неке од њих имају добар социјални рејтинг и постало је престижно ту уписати дете.

Због чега родитељи олако препуштају децу људима о којима не знају ништа?

– Због тога што чујемо да “ако дете ради то и то/иде тамо, има боље шансе да ради то и то”. И то је исто добра намера родитеља, само што се понекад лошије артикулише у пракси – наводи Драгана Ћорић.

Она каже да је, и поред свих препорука других родитеља да је нека школица или водитељ одређене активности сјајан, увек подстицала ћерку да каже када се више не осећа пријатно у свему томе.

– Увек сам желела да знам како се моје дете понаша када је без мене, како се гради и сналази. У том контексту, разговори са тренерима и наставницима су ми били обавезна ставка да бих и даље, једном дневно, сат времена препуштала дете некоме да га учи нечему.

ИЗВОР: zelenaucionica.com