Друштво

По чему ће нова година бити нова ако у њој задржимо навике из старе? Ни по чему. Већ једна деценија 21. вијека је за нама али деценија која се ни по чему не разликује од оних с краја 20. вијека. Све срамне тековине прошлог вијека пренијели смо и у овај вијек чинећи их све безобзирније и безобзирније.

Она најстрашнија и најсрамнија тековина минулог вијека коју у овом вијеку у злу надограђујемо и усавршавамо јесте идологија сексуалне револуције. Наизглед безазлена трансформација нечега што је срамотно у нешто што је поносно однијела је већи број људских жртава од свих крвавих револуција заједно. Њене жртве су небројене и још увјек нису коначне. Под фирмом „сексуалних слобода“ хетеросексуалаца чине се најмонструозни злочини чедоморства а под фирмом „слобода“ девијације појединаца се величају као друштвене вриједности и најузвишеније цивилизацијске тековине. Тако смо добили хомосекусализам као друштвени идеал, истополне бракове као услов за даљи просперитет а могућност да ти и такви усвајају дјецу као једини начин да дјеца буду срећна и толерантна.


Бескрајна комбинаторика глупости и разврата своје оправдање налази такође у тековинама 20. вијека. Попут динамита, настала из добре намјере али несмотрено и на лошим основама, људска права и слободе су брзо постала од корисног слуге зли поробљивачи и људски тирани. Умјесто да служе заштити људи, нарочито оних који су најугроженији, она су основ за легализацију њиховог беспоштедног убијања. У здравственим установама појединих држава већ се примјењује тзв. pathway програм према којем љекари на основу своје процјене и без ичије сагласности „успављују“ пацијенте на тај начин што им ускрате воду, храну или лијекове. Примјена пренаталне дијагностике је своју сврху нашла искључиво у служби еугенике. Све су гласнија размишљања политичара који најављују увођење обавезног интраутерног убијања беба са дауновим синдромом путем абортуса. Листа оваквих и сличних злочина над људима у име људских права и слобода се из дана у дан проширује. 

И коме се учини да живи у новој години нека се на тренутак присјети Baby Boy и запита каква би одлука било којег суда у сличној ситуацији била данас.
Наиме, Baby Boy је било мушко дијете гестацијске старости између 24-26 недеље (приближно шест мјесеци) које је у Сједињеним Америчким Државама убијено прекидом трудноће. Посједовао је способност за живот тј. на основу медицинског искуства био је у стању да преживи инванзивни медицински захват одстрањивања из утеруса да му је била пружена медицинска помоћ, показивао је знаке живота, утврђене су респираторне активности и томе слично, те је према националним критеријумима установљеним у ранијем прецеденту уживао заштиту права на живот. У судском поступку који је вођен пред националним судом као и пред Врховним судом утврђено је да је прекид живота Baby Boy извршен на тај начин што је доктор који је починио абортус претходно одвојио бебу од плаценте чиме јој је одсјекао снабдијевање кисеоником. Након тога је своју руку не мање од три минута задржао у утерусу пратећи откуцаје бебиног срца и задржавајући поглед на зидном сату.

Када се увјерио да срце више не куца извадио је бебино тијело и потопопио га у слани раствор. Ова процедура је проведена дан након што је исти доктор покушао да изазове контракције на тај начин што је плодову воду замијенио сланим раствором. Пред надлежним националним судским инстанцама ова медицинска процедура је окарактерисана као неетична и хомицидна. Окосница доказног поступка пред националним судом било је утврђивање да ли је дјечак макар једном удахнуо ваздух изван утеруса што би непобитно свједочило о његовој способности за живот. С обзиром да су аутопсијом утврђене респираторне активности бебе, изречена је осуђујућа пресуда. Врховни суд је ову пресуду оспорио из процесних разлога, као и због сумње у доказ да је беба удахнула ваздух након вађења из утеруса. Чињеницу да је доктор држао руку у утерусу и чекао да срце престане куцати суд није окарактерисао као умишљај јер је доктор вјеровао да беба не посједује способност за живот. 

Овај предмет се нашао и пред Интер-Америчком комисијом за људска права која није сматрала да описани злочин представља повреду права на живот које гарантују Америчи регионални акти који иначе спадају у тзв. pro life групу аката.

Колико се ових и сличних сценарија понавља сваке године из дана у дан? По чему се онда разликују једна од друге? Жеља ми је да у новој години одбацимо све лоше старе навике и да заједно учинимо овај свијет љепшим мјестом.

(Извор: Сабор српских породица, аутор Драган Дакић)