Друштво

Људи, који размишљају о абортусу, углавном знају медицинске посљедице абортуса. Међутим, мало ко и размишља а поготово зна о посљедицама абортуса на брачне односе. И у браку и ван брака људи чине огроман број абортуса и то представља разарајући фактор у браку. 

Без обзира ко је био иницијатор абортуса, жена је у потпуности одговорна за њега. Шта год да су јој савјетовали други, какво год да је било гледиште њеног мужа – и он и она ће за то одговарати. Током трудноће жене су више рањиве, осјетљивије, мало збуњене пред предстојећом важношћу догађаја. На њој лежи велика одговорност за његовање или побачај детета. На њој лежи велики психолошки терет. Ако мушкарац постави психолошко раме и говори: „Ја сам близу, ја сам са тобом, ја разумијем, спреман сам да са тобом подијелим то и то“ , то је од кључне важности.

И поред тога, ја инсистирам на томе да је сачувати или не сачувати живот дјетета –  њена одговорност. Наравно, њој је потребна подршка. Мушкарац који је напушта у то вријеме или не схвата како јој је потребан, или је насилан или има неке друге озбиљне разлоге, самим тим преузима на себе дио одговорности за веома тешке посљедице. Ако је одговоран човјек, он би требало да предвиди те посљедице. Абортус утиче једносмјерно на однос, он изазива развод. Абортус разводи, посебно ако је први и односи још нису тако снажни.

Понекад се чини да је одлука о абортусу донијета обострано а како вријеме пролази схватиш да се породица распада. Ја то говорим на основу свакодневног искуства анализирања породица. То не могу да кажем о седмој, деветој трудноћи у породици при присуству четворо деце. Али што се тиче прве трудноће, она увијек утиче на раздор у пару. Ако жена уради то само зато што он не жели дијете а она хоће да му угоди, онда је она већ зависна, жена угодница и прогноза за такве односе је или неизвјесна или лоша. Сматра се да ако је породица плодна, да је то добра, јака породица, као што и треба да буде. Права љубав захтијева да жена жели да рађа дјецу вољеног мужа, ако је он стварно воли.

Абортус - чин против живота и љубави

То је природно: ако живиш са вољеним мужем, појављују се дјеца. Међутим, абортус је сасвим извјесно чин усмјерен против љубави. Против живота. Против његовог природног тока. Уопште, то је један јако одговоран чин. И свештеници и психолози говоре да нема већег гријеха од абортуса. Нико се не каје тако горко као жена која је учинила абортус. Просто се залива сузама и потом омива гријех ако се каје. Код оба партнера расте осјећај кривице, способан да отрује сваки однос, сваки живот. Ипак је учињен тако страшан чин – дијетеубиство! Како се изборити са тим осјећајем кривице? Сваки проблем мора бити препознат и расправљен, иначе неће бити ријешен. Ако би било могуће да се разговара о томе, то би били тако добри односи да абортус не би ни био потребан. Али несрећа је у томе да је абортус таква тема о којој се не говори у пару.

Према мојим запажањима о породицама, не могу да кажем да дјеца јачају брак. Када се појави дијете, појави се и прва нормативна криза породице. Породица из фазе двоје прелази у фазу троје. Прелаз из једне фазе у другу прати се нормативном кризом. Нормативна значи да се она дешава код свих или скоро код свих и треба знати њене особености да би се пребродила. Уосталом, живот се са рођењем дјетета компликује и разводи у првој години живота дјетета су чести. Свака криза је испитивање, а без испитивања љубав не сазријева, не постаје права. То је нормално.

Управо је то испитивање љубави, ако је има. Криза колико може да ојача односе, толико може и да их разруши. Дакле, ако је истина да абортус изазива развод, онда нема потребе размишљати шта дијете доноси. Не дај Боже да се рађају дјеца са циљем да се задржи мушкарац. Дијете, само по себи, може бити и циљ и мотив. Оно је толико добро да треба рађати ради дјетета а не ради стана, задржавања мужа нити из било каквих других себичних разлога.

Психотерапеут др Валентина Москаленко

( prijateljboziji.com )