Друштво

Како мотивисати мужа да више учествује у васпитању дјеце? Како помоћи пријатељу да почне редовно посјећивати храм? Како васпитати сина од 18 година да поштује одрасле? Које молитве читати како би се родитељи помирили? Како извести своју сестру на прави пут? Таква питања у великом броју пристижу у нашу редакцију. Чини се да се ради о различитим стварима. Али у томе лежи заједничка тема - "Како промијенити другога?"

Психолог Алекандер Ткаченко

одговара на питање читатеља

Теза прва

И црквена пракса и практична психологија се слажу да је немогуће промијенити другу особу силом на боље.

Када сам први пут дошао у Цркву, једно од мојих главних питања о Богу било је сљедеће: зашто Бог не мијења срца људи тако да сви постанемо добри, да волимо једни друге, да окрутност нестане у свијету, завист, похлепа и све,све,све лоше? На крају крајева, Бог је свемоћан. И Бог жели да сви људи буду љубазни, поштени и вољени. У чему је проблем?

Испоставило се - не може. Показало се да је човјек  слободан у свом избору између добра и зла и да га нико не може присилити да промијени тај избор. Чак је и свемогући Бог оставио ову одлуку на вољу самог човека и дао му прилику да одлучи о сопственој судбини.

 "Ако је Бог свемоћан, да ли може да створи тако тежак камен да га он сам не може подићи?" Прије револуције са овом шкакљивом загонетком, лукави дипломци су збуњивали  богослове почетнике. Ако не може створити, онда није свемогућ; ако он ствара, али не диже, свеједно - није свемоћан. На ову загонетку постоји исцрпан, иако неочекиван одговор: Бог не само да може створити такав камен, већ га је и створио. Овај камен је човјек.

Бог је створио човјека за радост и љубав. Но одговорити на љубав може само онај који је слободан  у свом избору.

 И Бог је дао човјеку ову невјероватну прилику - да воли или не воли свог Створитеља. Тако, у огромном свијету који је Он створио, који је био потпуно потчињен свом Створитељу, изненада се појавила територија, над којом Он нема моћ. То је срце човјека, које само човјек сам може испунити љубављу према Богу. Али исто тако слободно може одбити ову љубав.

И тако, на таквој територији, која није под Божијом влашћу, зло се рађа као резултат слободе, коју човјек погрешно користи и злоупотребљава. Зло нема суштине, јер није створено од Бога. Тама –то је само одсуство светлости, а хладноћа –то је  одсуство топлоте. Тако и  зло- није засебна категорија бића, супротстављена добру, већ једноставно одсуство доброте гдје човјек није дозволио Богу да уђе. Стога је немогуће силом уништити зло, као што је  немогуће избрисати сјену са Земље.

Зло-то је тама која живи у срцима људи који не желе да пусте у срце свјетлост Божје љубави. Но ако би Бог силом протјерао ову таму из људске душе, онда би људи престали да буду људска бића и претворили би се у побожне зомбије, у роботе који су строго програмирани за добро и послушност Богу. И ни о каквој  љубави тада не би могло бити ријечи,зато што роботи не могу вољети.

А тамо, гдје чак ни Бог  не нарушава људску слободу, други људи је, тим више, не могу нарушити. Таква је стварност у којој сви ми постојимо. И у којој свако од нас с времена на вријеме заиста жели да исправи некога од људи око нас, да га учини угоднијим у опхођењу, да уклони неке особине карактера, а друге, напротив, да дода и ојача. Зато што су такви у садашњем стању, ти људи нам се мијешају у живот. При томе ,довољна је сама помисао на то,  да  и ми сами , јер смо далеко од идеалног, такође, можемо да помислимо из неког разлога, да се  некоме уплићемо у његове недостатке и слабости, што се врло тешко може комбиновати са претензијама и захтјевима другог.

Теза два:

Било какав покушај да се друга особа поправи против његове воље, завршава се директном присилом или манипулацијом. Као резултат тога, ова особа је повријеђена, али жељеног резултата нема.

Са таквим захтјевима отприлике,  долазе многи људи психологу :

- тражећи од њега да блиску или важну особу учине да буде пажљивија и осјетљивија, емпатична

-  да престане да се љути и виче у свакој прилици,

-  да остави пиће ,

- да престане да буде потиштена и узнемирена ...

Постоје различите опције , али суштина у таквим случајевима увијек се своди на једноставну жељу: помоћ да се  промијени други-друга особа.

Понекад иза тога постоји проблемом узрокована озбиљна ситуација. На примјер, када неко од чланова породице злоупотребљава алкохол или примјењује насилље. А понекад - само претјерана идеализација, неспремност да се прихвате људи какви јесу, како се пјевало у старој пјесми:

 "Ако сам те тако замислила, постани онакав каквог те желим".

Међутим, ако особа доиста пати од таквог неусклађености између стварности и својих очекивања,  то је такође врло стварна бол, коју ни у ком случају не треба потцјењивати  да не би изазвала још више патње. Дакле, психолози раде са свим оваквим захтјевима. Међутим, сваки пут овај рад почиње објашњењем једноставне истине: немогуће је промијенити другу особу против његове воље. Управо у овој нашој особини, величина и драма људског постојања се манифестују до максимума.

Свако од нас може само сам да се промијени. Наша слобода у том смислу је тако неповредива да је ни Бог не крши, чекајући наш свјесни пристанак за такве промјене. И још више, не могу да нападну заштићено подручје други људи - рођаци, психолози. Или боље, покушајте то учинити, наравно, можете. Али овакви покушаји не воде ничему бољем, такви покушаји  су сигурно неуспјешни.

Ствар је у томе да се сваки лукави упад у човјеков живот  неизбјежно своди на једну од двије опције:

1. Директна присила. Тако се у војсци млади борац врло брзо одучава од низа лоших навика само зато што су одмах и строго кажњени.

2. Манипулација, или скривена принуда кроз ласкање, кривицу, сажаљење, страх, итд. На примјер, могуће је изазвати осјећај кривице и властите безвриједности друге особе да би стекли контролу над њом и учинили је послушним извођачем ваше воље, као што се догодило са несретним старацем из чувене Пушкинове бајке о Златној рибици.

Међутим, ове методе такође не мијењају квалитете личности човјека. Оне вам дозвољавају да промијените само његово понашање, угњетавате вољу и блокирате његова права осећања.

Споља, ово може прилично личити на жељену промјену.

Али, у суштини, приморавајући да се промијене добити ће или послушног, летаргичног роба са изгледом мртваца поред њега, или - гомилу растућег бијеса, до границе издржљивости, потиснутих осјећања која ће се прије или касније, показати са непредвидивим посљедицама.

Истина, постоји још један начин којем људи често прибјегавају. То је магија, вјештичарење. Овдје се онима који желе да промијене другу особу понуди читав низ окултних услуга - од љубавних чаролија и убацивања "подстакнуте" воде алкохоличару у супу ,до завјере против злих очију и штете. Да ли магија заиста функционише, или су то само умишљена празновјерја, то је посебно питање и нећемо о томе расправљати овдје. Очигледно, може се само рећи:  примјене таквих “метода” такође спадају у категорију скривене принуде - манипулације.

А психолог у благом облику објашњава особи са захтјевом да промијени свог ближњега да он није војсковођа, да није консултант за манипулацију,  нити мађионичар. Као професионалац, он може само помоћи ономе ко му се лично обратио за помоћ.

Даље, пред клијентоом и психологом је веома занимљив задатак. Њима заједно стоји да преформулишу  захтјев на такав начин да се више не односи на другу особу, већ на самог клијента, његовим проблемима и потребама. Или боље, клијент ће промијенити текст, а психолог му само помаже у томе, објашњавајући како би такав захтјев требао звучати на крају. На крају, умјесто оригиналне верзије, на примјер: „Како да спријечим мужа да сам троши заједнички буџет?“Појављује се нови захтјев, не за мужа, него за жену која се обратила са проблемом: "Шта ме спрјечава да инсистирам на свом учешћу приликом расподјеле  заједничког породичног буџета са мужем ? “. И већ по таквом префињеном захтјеву почиње да разјашњава психолошке разлоге  који нису дозвољавали енергичној, образованој   жени са добром зарадом да активно учествује у разговорима са супругом о плановима за заједничке одморе, куповину новог аутомобила и друге озбиљне породичне инвестиције. У таквој формулацији питања више не постоји потреба да се "преобликује" муж.

Други примјер. Тата долази на савјетовање са оваквом жељом: "Желим да тинејџер поново постане послушан и љубазан, престане псовати пред својом баком и напусти лоше друштво." Након преформулације, захтјев звучи сасвим другачијеи савршено : "Шта је у мом понашању проузроковало губитак повјерења мога сина и како да повратим то повјерење?"

У практичном смислу, психологија је управо дошла до онога што Црква проповједа више од двије хиљаде година: особа се може промијенити само својом вољом. Као што је Свети Симеон Нови Богослов написао, "нико никада није постао добар под присилом."

Трећа теза:

Промјена у нама је кључ за промјену не само наших живота, већ и живота наших ближњих.

Одралог човјека је немогуће промијенити ако он то сам не жели. Ово је аксиом практичне психологије и хришћанске доктрине. Међутим, то уопште не значи да не можемо учествовати у ситуацији када је наша блиска особа изабрала деструктивни сценарио за свој живот и постепено се креће до руба понора. Манипулирати или дјеловати силом овдје неће помоћи, као што смо већ разјаснили. Али било какви блиски односи између људи - као што су пријатељство, љубав, породица и опште добро - чине неку врсту система у који су укључени сви учесници у овом односу. Својство самог система је такво да када се један од његових елемената промијени, цијели систем са остатком његових компоненти се прилагођава овој промјени.

И овдје се код нас открива јединствена могућност да учествујемо у туђој судбини са стварном надом за промјену на боље: можемо да покушамо да промијенимо себе, своје понашање, ставове, ставове према којим се манифестују друге особе. Ова област промјена је циљ и  већ у потпуности у нашој моћи. И ако се таква сопствена промјена (самога себе) покаже успјешном, мијења се цијели систем наших односа са оним коме бисмо жељели да помогнемо. У том случају, код њега се отвара неки коридор могућности. Хоће ли он искористити ту предност или не - то је његова одлука. Али с нашим трудом да промијенимо своје срце, мијењамо цијелу мапу наших веза с њим, гдје се сада појављују нове руте-могужности, којих прије није било ту.

То могу бити врло тешке руте, када  на крају човјек мора да направи избор - да ли да се промијени у складу са нашим промјенама, или да оконча односе са нама. Као, на примјер, у ситуацији у којој жена алкохоличара коначно схвата да љубав према вољеној особи уопште није стрпљиво ћутање и подржавање његове болне зависности, већ само одбијање таквог пасивног учешћа у његовом пијанству. И умјесто јутарњег похода за пивом због " лијечења здравља" -мамурлука  му каже:

„Знаш, драги, тако даље више не можеш живјети. Доведи се у ред и дај, одлучи се. Ако ти ријешиш оставити пиће,  ја ћу се потрудити да ти помогнем у томе. Или одлучи да наставиш са пијанством, а онда ћу те напустити. "

Наравно, у стварном животу за то, како би пронашла снагу да стави вољену особу пред тако озбиљан избор, сама жена треба да уради велики посао на себи: промијени своје идеје о томе како би се требала понашати вољена супруга, да одустане од вишегодишњих образаца понашања мада и омржених , међутим једнако праведних и удобних. На жалост, дешава се да други начини не постоје да извуче породицу из зачараног круга и људи у сличној ситуацији једноставно не остају.

Срећом, такве оштре мјере, далеко од уобичајених,  нису увијек потребне. Чешће, довољно је да једна од страна у вези успостави своја осјећања како би постала једна од тачака подршке за обоје у дуготрајном безнадежном сукобу. Дакле, жена, која је годинама гњавила свог мужа због недостатка иницијативе и недостатака у заједничком животу, изненада почиње да схвата, након читавог периода психотерапије, да све ово вријеме само репродукује модел односа који су се некада формирали између њених родитеља. И што се више удаљавала од овог модела, несвјесно преписиваног из детињства, то је примјећивала љепоту тихих духовних квалитета свог мужа, скромног, али поузданог и солидног радника, хранитеља породице и заштитника породице. А муж, први пут након много година, видио је усхићење у очима своје жене, желећи га све чешће и чешће видјети у њеним очима. И он почиње учити нове занимања, стицати ново образовање, стварати свој посао.

"Стекните смирен дух ( смирите себе)  и хиљаде ће бити спашено око вас", рекао је Серафим Саровски. Промијените себе, барем мало према оном стању душе у ком би Бог желио да вас види . Онда ће људима око вас бити лакше да се промијене на боље. Јасно је да монах, наравно, није говорио  о психотерапији. Међутим, управо је овим ријечима Светог старјешине изненађујуће слично опште начело у практичној психологији: не можемо промијенити другу особу без његове воље, али можемо покушати промијенити себе - и самим тим помоћи  другом да се промијени.

Четврта теза:

Црква има могућности да помогне другој особи да је исправи.

За вјернике, молитва за њихове ближње је најучинковитији начин да се помогне да се поправи њихов живот. Молите се  једни за друге да би били исцијељени: силна је молитва праведника и може много учинити (Јаков 5:16).  У овим ријечима апостола Јакова јасно се види да почевши молити се за ближње и ви морате мијењати себе,  трудећи  се тако да молитва не остане само звук у ваздуху, већ да произилази  из праведности живота особе која се моли.

Овдје је још један моменат важан. Одлучивши да се молимо Богу за особу драг нашем срцу, морамо схватити да се тиме уствари одричемо својих захтјева да промијенимо ту особу и да је предајемо Божјем Промислу.   А Бог може имати потпуно другачије планове за њега. Морамо бити спремни да прихватимо чињеницу да резултат наше молитве може бити веома различит од наших жеља. Поред тога, мора се запамтити да чак ни Бог силом не мијења човјека. Он, као брижни вртлар, само ствара услове за промјену ума и срца, стрпљиво чекајући плодове. Понекад до ових промјена прођу године. Дакле, молитвеник треба да има стрпљење и способност да  вјерује Богу, да не падне у очај због недостатка непосредних промјена код ближњег за кога се моли.

Желио бих завршити овај чланак ријечима савременог грчког духовног писца Архимандрита Андреја (Конанос):

„Неки људи желе брзо да промјене друге. Желе хитну промјену. Када идеш у било који центар за исхрану, питају те тамо, колико килограма желиш да смршаш? А ти одговараш: 13 килограма. Колико ће то трајати? Желим да се то брзо деси. " Али у животу тако не бива. Могуће је изгубити тежину за 2 мјесеца, али карактер не за 2 месеца, него ни за 2 године нећеш промијенити. Код свакога је његов ритам живота. Неопходно је научити чекати. Вријеме мијења човјека. Потребно је говорити себи: "Ја ћу показати стрпљење због мог дјетета, због моје жене, због себе самог, постепено, уз Божју помоћ, ја ћу се промијенити."

... Неко може да се успротиви: "Дакле, ти предлажеш да оставим све како јесте,да се не мијешам , не бринем ни о чему и да идем мирно да спавам?"

Не,  ја уопште не предлажем да оставите човјека са њим самим, већ да промијените начин на који поступате, у миру: буди стално са својим дјететом, са твојом супругом, са твојим супругом, са оним на ког желите да утичете, али изаберите други , тихи, невидљиви и веома ефикасан начин - молитву, понизност, поштовање према другом и култивација његове душе. "

https://foma.ru/kak-izmenit-drugogo.html