Друштво

Питање је како ће наша деца функционисати за 5 до 10 година, како ће се сналазити у окружењу које се брзо мења, ако нису савладали основне социјалне вештине.
Ранко Рајовић: Границе детињства – деца без толеранције и какав их живот чека
Пише: Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма, Педагошки факултет Копер

 Често сам ишао да децом на Фрушку Гору, увек је било неких занимација, беру се висибабе, организујемо разна такмичења, као што је на пример трка или скок у даљ. Деца воле да се такмиче, али воле и кад одрасли њихово такмичење озбиљно схвате и уложе труд да све буде правично. Тако смо рецимо правили заједничке договоре да дете које је млађе добије пар корака предности. Важно је да деца сама осмисле своје време и да тако развијају своју машту. Нажалост, све чешће родитељи им скоро у потпуности организују време, тако да један важан сегмент развоја изостаје. Рецимо, када после школе иду на балет, енглески, ликовно, базен, нема места машти и креативности. Исто тако је и кад им омогућимо приступ екранима у разним облицима. Када осмишљавамо детету време, али и када му дозволимо прекомерно коришћење нових технологија, елиминишемо досаду, машту, размишљање, повезивање, тј. важне факторе развоја детета. Један он најчешћих проблема су нове технологије.

Користимо Фацебоок и Инстаграм, навикли смо да је све одмах доступно. Информације никад нису тако брзо стизале до нас. Нервоза већ почиње ако је компјутер мало спорији или је слаб интернет. Свој живот показујемо свима у савршеном светлу и изгледа да сви су срећни. Живот је феноменалан иако је све више усамљених и депресивних људи, али нажалост и деце. Окружење постаје виртуелно, изостаје важан сегмент развоја, јавља се нова генерација деце са хиперпажњом и ниским самопоуздањем, али то није њихова кривица. Знамо да се употребом телефона ослобађа допамин, нпр. кад чекамо важну поруку од пријатеља, ослобађа се допамин, када порука или похвала (лајк) стигне онда нас преплаве хормони среће. Деца броје лајкове, проверавају ко је видео њихову објаву, причу, коментар, нову фотографију… Траума је кад стигну негативни коментари или када их неко обрише из своје листе пријатеља.

Пријатељства су површна, деца се понашају као да могу све да замене

Допамин је иста она супстанца која неке људе чини да се осећају добро док пију, пуше и коцкају се. Другим речима, ствара зависност. Имамо старосну границу за употребу цигарета, алкохола и коцке, али не и за друштвене мреже? То је као да отворимо тинејџерима орман са алкохолом и кажемо кад се осећаш лоше само се послужи. Деца данас, када су у проблему, траже дозу допамина на телефону уместо да попричају са пријатељем. Пријатељства су површна, деца се понашају као да могу све да замене, купе и „започну нову игрицу“, све кратко траје, исто као и у виртуелном свету где се информације брзо смењују, па и мозак почиње тако да функционише. Не могу да рачунају на своје пријатеље, могу да очекују да ће пријатељ отказати дружење уколико му искрсне боља понуда. Не изграђују дубоке односе и још горе, немају систем за борбу против стреса. Кад се то деси, лоше се осећају, али не окрећу се особи него све чешће новој технологији. Питање је како ће наша деца функционисати за 5 до 10 година, како ће се сналазити у окружењу које се брзо мења, ако нису савладали основне социјалне вештине.

Шта је решење? Смањити приступ новим технологијама и обавезно два сата пре спавања не користити мобилни телефон, јер плава светлост блокира рад епифизе (мали орган у мозгу који је важан за имунитет и сазревање мозга), омогућити детету да има своје време (препоручујемо Дечји сат другачије куца, а посебно водити рачуна о слободној игру, када дете или група деце сама осмишљавају игре и активности (наравно без мобилних телефона).

Лето без телефона

Ми смо у НТЦ програму осмислили програм за летње кампове, где деца узраста од 5 до 12 година, проводе време без телефона. Наравно, осмислили смо активности, тако да ни не помишљају на телефон, јер цео концепт НТЦ програма је игра, тј. учење, размишљање, повезивање, сналажење и доношење одлука, тако да деца немају кад ни да помисле на телефон или неку апликацију коју су свакодневно користили код куће. Када у току дана немамо радионицу, тј. кад имају слободно време, нико и не помисли на телефон.

Тако је настала и прича Зекине кртице, коју смо објавили на НТЦ кампу на Дурмитору

, а то је добра порука за родитеље (иако је они знају, али потребно је то често понављати) – пустите децу да сами организују своју игру, да испробавају своје границе, да сарађују, заједнички налазе решења. У таквој игри нико од деце и не пита где му је телефон или таблет. Родитељи једино морају да обезбеде сигурно окружење и тако сведу могућност повреде на минимум. И срећи нема краја.

Зекине кртице

Направили смо паузу за предаваче и деци дали слободно пола сата. Док смо се окренули, деца су на ливади за мање од десет минута раскопала кртичњак, донела пет флаша воде да лакше раскопају канале које су кртице направиле и били уваљани у блато до лактова.

Убрзо је дошао и власник тек покошене ливаде, чика Зеко. Мало је рећи да је био у шоку. Није знао ни шта да пита, немо је гледао у ископане канале на ливади, вероватно се суздржавајући да не каже нешто непристојно. Главни трагач кртица Алекса, објаснио је како су се организовали и да је био план да нађу кртице и да их отерају са ливаде како би се чика Зеко мање нервирао због бројних кртичњака. Чика Зеко је некако је успео, колико год је то било могуће, да суздржано одговори и рекао деци да су то његове кртице и да их убудуће не дирају. нтц камп

Када деца нешто покваре или направе штету, треба да науче и да исправе своју грешку. Већ поменути чика Зеко није могао да дође себи од злоупотребе његове ливаде коју је уступио као игралиште деци из оближњег хотела Јаворовача. Иначе, ливада током зиме служи и за скијање тако да није ни помишљао да неко може на овај начин да је користи. Могуће је, да је њему у глави пролазила мисао “Шта би било да је био пет дана одсутан и да су деца наставила да траже кртице?!”

Ми смо били свесни да морамо некако да средимо ову штету, да деца науче лекцију, али и да покажемо чика Зеки да ћемо убудуће пазити на његову ливаду. Дан касније од учињене штете, одмах ујутро (после доручка) покуцали смо на врата и кад се чика Зеко појавио на вратима не знамо ко је био више изненађен – он или деца. У чуду, гледајући трагаче картица, упитао је “Којим добром?” Објаснили смо да желимо да средимо оштећени део ливаде и чика Зеко је опет био у шоку, али овај пут позитивном. Одобровољио се, позвао нас у кућу, упознао се са свима, дао нам чоколаду, а НТЦ предавачу и себи чашицу ракије. Објаснио је да на ископане канале мора да се стави ђубриво, да је он то свакако планирао за дан или два када буде лепше време. Иначе киша је од синоћ падала у мањим или већим налетима нон-стоп. Понудили смо да ми то одмах урадимо јер киша не пада читавих десет минута, па да искористимо лепо време. Одвео нас је у шталу, дао нам лопату и колица и показао где је ђубриво. За нашу градску децу ово је било нешто потпуно ново јер стајско ђубриво никад нису видели, а неки чак ни лопату до тог момента нису држали у руци. Први замах у покушају да се захвати ђубриво прошао је безуспешно. Наиме, изгледало је као да дечаци ударају лопатом у стену. Тада смо видели први пут од кад смо овде да се чика Зеко насмејао. Узео је лопату, показао технику и за десетак минута напунили смо колица.

нтц камп

Онај који није товарио стајско ђубриво не зна о каквом мирису се ради. Дечаци нису знали шта их је снашло, али су завршили преузети задатак. Колица је до ливаде догурао Алекса, а по изразу лица можете видети како изгледа једно иначе радосно и насмејано дете обавијено мирисом стајског ђубрива.

нтц камп

Да би све било комичније и драматичније успут је опет почела да пада киша. Чика Зеко је све то испратио с осмехом на лицу, мало помогао Алекси и потом су заједно попунили оне канале од пре два дана и закрпили оштећену ливаду. За сређивање оштећеног дела ливаде било је реално потребно петнаест минута, али деци је било потребно око сат времена. Мислимо да ће ових сат времена памтити цео живот и да ће им то бити једна лепа успомена и да су нешто корисно научили. Посао родитеља, али и свих нас који радимо с децом је да деци правимо лепе успомене. Имамо пуно лепих прича са НТЦ кампова, одржавамо их сваке године у свим државама ЕX-YУ, са децом раде најбољи НТЦ предавачи, а ово лето имамо још неколико кампова у Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској. Нажалост, морам упозорити родитеље, да су почели да се отварају неки кампови који се позивају на НТЦ, а које ми нисмо стручно одобрили нити проверили квалитет и методе које примењују.

НТЦ програм је акредитован и одобрен програм од стране министарства образовања у 8 држава Европе, а у још 20-ак држава спроводе га образовне институције или се ради преко ЕУ пројеката. За крај лета, у већим НТЦ центрима биће организоване радионице за припрему ученика за полазак у школу. Ту се ради на играма повезивања, комбиновања, користе се полигони где у покрету деца решавају неке лагане мисаоне задатке, користимо игре за подстицање дубоке пажње: НТЦ шах, НТЦ таблић и Зелено је више (награђене игре у оквиру ЕУ пројекта Ерасмус плус и на међународним конференцијама).

Извор: detinjarije.com