Свијет

“Жене за живот” – покрет који је основала Наталија Москвитина, руска новинарка из Москве, а сам покрет се бави борбом против абортуса.

Наталија је млада мајка четворо дjеце. Покрет је основан и регистрован 2016. године, а сама идеја настала је још при првој Наталијиној трудноћи када се сусрела са непријатним искуствима које је имала са љекарима који су је, како каже, наговарали да прекине трудноћу јер је сувише млада, а са дјететом нешто није у реду. О самом покрету, Наталијиним личним ставовима, о овом питању, њеној идеји и ширењу идеје разговарали смо управо с госпођом Наталијом Москвитином.

Поштована Наталија, Ви сте аутор пројекта ”Жене за живот”. Можете ли нам укратко рећи каква је то организација и ко су заправо ”Жене за живот”?

Наш покрет сачивањавају многобројне жене широм Русије (и не само Русије), које су спремне да се боре за живот нерођене дјеце. Независно од вјерске припадности, од политичких опредјељења, жене се обједињују под паролом борбе против абортуса. При томе, нас не обиљежава оно ”против”, већ је наше обиљежје и опредијељење ”за” живот, за материнство, за будућност.

Наш покрет је веома позитиван. Показујемо друштву да је жена, по својем првом задатку, дужна бити мајком, реализовати своје женско предодређење, а потом каријеру и остале друштвене улоге. Све је то могуће комбиновати, али не науштрб материнства. Материнство је свето, оно је одскочна даска за динамику личности жене. Рађајући, жена се не маргинализује, не губи конкурентност, ако тако могу да се изразим, већ напротив, њена личност расте и развија се. Она изнова и на посве нов начин почиње да воли, учи се жртвовању, трпљењу, открива у себи бескрајне способности. Мајка је – кувар, љекар, адвокат, психолог… То је бесконачно развијање личности 24 сата на дан. Како је могуће одрећи се материнства?

Када и како се јавила Ваша идеја за овакав покрет?

Идеја се јавила још давно, прије 6 година када сам била трудна са трећим дјететом, а љекари су ме веома агресивно наговарали на абортус. Речено ми је да ми се плод у материци некако деформисао и да нема других опција. Нико ме није слушао, водили су ме као овцу на клање, боље речено, водили су моје дијете на клање. Али, ја се нисам дала, нисам се предавала, борила сам се, издржала, и родила здраву дјевојчицу. Прије тога сам и са првим и другим дјететом такође прошла кроз разна наговарања да урадим абортус. 

Једино је четврта трудноћа била без овог театра апсурда, у којем људски живот не кошта ама баш ништа. Бранећи се од напада љекара, схватила сам, да у систему абортусне ”дробилице” под велом женских добронамјерноих савјета, може издржати само особа која свјесно зна да је абортус – убиство. Ако жена, дубоко у себи, не поима драгоцјеност живота – наговориће је за 5 минута. Плашећи је разним патолошким карактеристикама плода, појашњавајући да јој ”још није вријеме” за рађање дјетета… И тада сам се први пут замислила, и схватила да је неопходно постојање неке друштвене снаге, женског покрета који ће отворено јавности саопштити да абортус – није излаз, да је то зло, концентрација зла! И да се против тога треба борити.

Молим Вас, реците нам нешто о себи, о свом личном животу.

Ја сам новинарка, имам 31 годину и мајка сам четворо дјеце. То је најсадржајнији и најјаснији одговор на Ваше питање. Жељела бих да родим још троје, а да ли ће се то десити – Бог зна. Увијек су ми се допадале породице са много дјеце, како је у тим породицама све обавијено топлотом, хармонијом и срећом. У тим породицама, наравно, нису увијек идеални услови, али зато оне обилују друштвеним драгоцјеностима као што су смијех и друшвеност унутар породице, што је храна за развој личности.

Ви гостујете у многим регионима Руске федерације, како тамо прихватају Вашу идеју? Да ли имате представништва ”Жене за живот” ван Москве?

Покрет ”Жене за живот” има своја представништва у Санкт Петербургу, Казању (република Татарстан), Уљановску, Волгограду, Луганску (Луганска Народна Република). Сада покрећемо законодавну иницијативу од републике Татарстан, а ради се о нацрту закона о забрани абортуса у Русији. Воде се преговори са предсједником државе.

Да ли имате планове да покрет ”Жене за живот” проширите у Србији, као и на Балкану, уопште?

Ја много волим Србију, фактички гледано, то је моја друга отаџбина, имам многе веома блиске пријатеље од тамо. Била сам у Србији око 15 пута, ишла сам и на Косово, носила сам иконе као поклоне у разрушене манастире. Нарочито су ми се урезале у памћење ријечи патријарха српског господина Павла: ”Све док албанска жена рађа осморо деце, а српска осам пута абортира, косовска земља Албанцима сасвим праведно припада.” (говорим отприлике, не сјећам се дословно сваке ријечи али смисао је овај), и ја хоћу да се обрати пажња на ову истину која објашњава све геополитичке, демографске и друштвене проблеме наших двеју држава.

Знам да у Србији, и на Балкану уопште, има много бездјетних парова, а то је већ Божија казна. Господ не даје дјецу онима који се из покољења у покољење дјеце ријешавају (абортусима). А ја сам сваке године возила у Србију десетине икона Божије Мајке Теодоровске које сам поклањала својим бездјетним пријатељима који су већ били у очајању због неуспјелих покушаја трудноће. И десила су се два чуда. Двије жене су родиле по дјевојчицу. Жељела бих да отворим представништво и у Србији, да. То би имало духовни смисао, а и демографски значај, свакако.

Наталија, за крај, шта бисте посавјетовали нашим читаоцима, младим дјевојкама и женама које још увијек нису постале мајке? А шта бисте посавјетовали онима које су урадиле абортус и сада се (не)кају?

Бити жена – значи бити прародитељка живота, бити алфа и омега живота, бити та, чије постојање изнутра није узалудно и пусто, већ је испуњено смислом. Доносећи на свијет нови живот, жена проширује своје видике, своје могућности и путеве реализације својих циљева. С друге стране, абортирајући – жена постаје мајка убијеног дјетета, а то се не може промијенити, нити вратити, то жену мијења, у том тренутку, па занавијек. Дух убиства улази у убицу и тада тај исти дух заражава мајку. Абортус – то је антиживот, сијач смрти, хаоса и распада. Разводи, онколошка обољења, депресија – то је само почетак повратног ефекта након прекидања трудноће. А с друге стране кантара, имамо дјецу: богатство и срећу које мирише хљебом и небом. Да ли је уопште потребно још нешто говорити о тој другој позитивнијој страни? О том унутрашњем осјећају у трудноћи, а затим и о неописивом осјећају када своје дијете држите на рукама…

(logicno.com / 2016.)